Veltšmercovo premotavanje 2022: Rat je nekome brat

Vlast u Srbiji: Nova partiture, ista hromatska lestvica
(piše Admin 2)

Nova godina, nove afere, pesma ide u istom tonalitetu. Prilagođavanje javnom mnjenju, čak i kada je javno mnjenje oštro podeljeno, mora da teče neometano. Rolerkoster oko ovogodišnje  gej-parade samo pokazuje koliko je vlast vešta u privlačenju ljudi sa svih strana političkog spektra i koliko suvereno vlada njima kao lutkama na koncu, dok se oni sami ubeđuju kako nisu upali u istu zamku kao ''oni drugi''. Kuvana žaba odavno je prebačena na ražanj i otvoreni plamen, čiju toplotu na sebi ne oseća, jer bitnije je kritikovati ložača.
To je, priznajmo, ipak samo vrh ledenog brega koji je odavno poderao „Titanik“ opozicije. Samu strukturu ovog ledenog brega, ovog suverenog galimatijasa, i dalje čini najbitniji od svih resursa koje jedna politička opcija može da ima: ljudi. Kako glasači, tako i aktivni učesnici na svim nivoima. Uprkos određenim unutarstranačkim nesuglasicama (videti pod: neslavna sednica GO SNS Niš), mašina gazi odlučno, nemilosrdno i taktički. Potezi poput postavljanja Predraga Azdejkovića na čelo programskog urednika javnog medijskog servisa, uz istovremeni prećutni nasilnički manir prema novinarima lista „Danas“, jesu kontradiktorni za one koji situaciju gledaju iz mehura. Za poznavaoce situacije, pak, ovo je poznata, jasna poruka vlasti ko je poželjan a ko nepoželjan element. U istom maniru su ove godine dodeljene (unapred spremljene) nacionalne frekvencije, gde su, očekivano, „N1“ i „Nova S“ izvisili za mesto u terestrijalnom etru.
Kada već pričamo o poželjnim i nepoželjnim elementima, setimo se sada omraženog hemijskog elementa: litijuma – te više nego neophodne sirovine postindustrijskog tehnološkog napretka. Režim se tu jasno postavio: da, želimo da vam ustupimo zemlju za rudarenje i eksploataciju, bukvalno sve je vredno našeg ostanka na vlasti. I iskreno ubeđeni glasači su zapevali iste partiture. Neki drugi su, pak, rešili da zemlju ipak ne daju, iako su ranije (a i kasnije) – dali glas. Ne daju zemlju, ne daju Savski most (iako je to već godinama svršen čin, kao što ni Glavnu železničku stanicu u Beogradu „nisu dali“) a vala ni teritoriju, pa taman i što de facto nije njihovo. Ponovno podgrevanje Kosova je oprobani recept, uvek uspešan u mobilizaciji javnog mnjenja kako bi se skrenula pažnja sa tekućih problema.
Galopirajuća inflacija, prenaduvane cene, energentska kriza, sve to jesu globalni problemi koji nisu mogli da zaobiđu Srbiju. Kritika vlasti zbog tih problema samih po sebi jeste mašenje mete u startu. Ono što se može kritikovati jeste način na koji se krizom rukovodi: red odvlačenja pažnje, red populističkih mera („5000 za mladog gospodina“), red zakulisnih radnji kojima se pokrivaju rupe. Ali lutke na koncu odavno međusobno drže igrokaz oko standardno divizivnih tema za privlačenje javnog mnjenja, dok glavni lutkar suvereno posmatra sa svake strane spektra.

P.S: Možda vam treba iskusni savetnik za zakulisne radnje, eno taman se Luka Bojović vratio sa prinudnog odmora u Španiji. 

O pokojniku sve najlepše, o opoziciji sve najgore
(piše Admin 3)

Opozicija sada i zvanično jeste pokojna, i do tog upokojenja je došlo pre nego što je konstantovana smrt, koja se mogla naslutiti najdalje nekoliko dana nakon što su zatvorena birališta ranog aprilskog dana, a rezultati još nisu zvanično proglašeni. Poslednji, a i prvi ekser je u kovčegu zakucao niko drugi do predsednika do tada najjače opozicione stranke – Dragan Đilas.

Prvi ekser je u vidu nametanja suboptimalnog kandidata zarad sprečavanja jačanja tada druge najjače opozicione stranke, ali i zbog lične sujete i nesuglasica, koje su rak-rana i koren problema u kome se nalazimo. Naravno, ako niste shvatili, u slučaju te druge opcije, reč je o Vuku Jeremiću i Narodnoj stranci. „Poslednji u spremnosti da sa Vučićem razgovara i smiri tenzije u društvu“ – učinio je to kako bismo izbegli „potencijalno gore incidente“ i da „ne bi brat na brata krenuo“.

Jedino, Đilas u meta-pokušajima kalkulacije nije iskopao grobnu raku samo za ostatak opozicije, već i svojoj stranci, te naročito sebi samom. To će se pola godine kasnije videti kada jedan od četiri stuba izađe iz stranke, najverovatnije zarad još jednog avanturističkog pokušaja osnivanja nove opozicione organizacije. Rezultat svega toga je pad SSP-a sa “jakih” 11% na rezultat koji je sada zasigurno ispod 5% sa tendencijom daljeg pada, ali i dodatno nepoverenje istinski opozicionih glasača koji su po ko zna koji put razočarani i još dublje zašli u apatiju. Pride, Bulatovićev izlazak se ne može percipirati kao ”diplomatski” – kao što je to slučaj, inače prethodno očekivanog, istupanja Zdravka Ponoša iz NS-a – gde se samo moglo čuti da on preko trulih kompromisa neće preći i nadalje pominjanja pravog razloga nije bilo, pa čak i špekulacija o tome koji bi pravi razlog istupanja mogao biti. Bulatović je to učinio uz otvoren napad na Mariniku Tepić, koja je de facto najpopularnija osoba u SSP-u i koja je do sada uživala respekt kao neko ko je beskompromisan, čist i iskren. Kakva će percepcija sada prevladati ostaje je da se vidi u godini koja je pred nama. Mada, možda je Đilas i znao da jednu od dve rake koju kopa namenjuje sebi, ali ako je uprkos svemu to i nastavio to da čini, onda je trpeo jak pritisak od svojih partnera sa Zapada, koje samo politička budala može tako nazivati, jer ti isti partneri onog protiv koga se ”bori” daleko više podržavaju i bodre da ostane tu gde jeste.

Naravno, nije samo SSP krivac i uzrok stanja u kome smo se našli, veći i drugi. Počevši od Narode stranke koja je dozvolila sebi da Zdravko Ponoš izađe nakon toliko godina, te povuče određene ljude sa sobom, baš kao što je povukao i lični politički autoritet. Međutim, to je u domenu neadekvatnog upravljanja kadrovima u stranci, što je inherentno loše i nosi sa sobom veliki udeo problema koji nas sputava u tranziciji ka društvu koje bi mogli da budemo. Ali čovek je takvo biće da se svojim pobudama teško može odupreti. Međutim, ono što druge stranke rade, pre svega PSG i „Moramo“, koji zastupaju politiku koja u Srbiji ne može doneti većinu ni na Vračaru, za posebnu je osudu, ili barem za duboku analizu. Naravno, u njihovu odbranu, makar znamo da je njihova borba protiv ovog režima iskrena i da kalkulacija i dogovora sa njima – nema.

Ne vredi na opoziciju više trošiti reči i dodatno im srozavati ugled koji i onako više nemaju, jer ne treba onoga ko je na zemlji šutirati, već mu – po ko zna koji put – možda treba pomoći da ustane. Naravno, to ne važi za SSP. Neka ostanu u blatu, u koje su se sami uvaljali.

Ne možemo ne pomenuti desnu stranu spektra koji je iz svega ovoga izašla kao relativni pobednik borbe za dominaciju u opoziciji i koji je samostalno, bez mešanja različitih ideologija, prešao cenzus sa ne manje od četiri liste (!) – svakako zbog tektonskih poremećaja na geopolitičkoj sceni. Desnica je isplivala kao realna alternativa koja je, svidelo se to nama ili ne, ono što javno mnjenje Srbije želi. Dakle, ne levo, centar, ili desni centar – već čista desnica.

Da rezimiramo opozicionu 2022. sa nekoliko rečenica:

Opozicija jeste podeljena na ideološke kolone iz raznih razloga. Možda čak tako treba da bude i na dan izbora. Odnosno, opozicija treba da izađe jasno „razvrstana“, no, to ne sprečava avansni dogovor o tome kako će se postupati posle glasanja – preciznije, da neće biti ćutanja o potrebnoj saradnji između svih koji se deklarišu kao protivnici režima. Jer, to do sada nije bio slučaj i zato čak i da je opozicija u Beogradu imala jednog odbornika više – promene gradske vlasti ne bi bilo.

Razlog tome može biti u pritisku sa Zapada na određene partije, kojima su ambasadori veći prijatelji od – naroda Srbije.

Evropa i svet: Svetski rat sa Ali Express-a
(piše Admin 1)

Baš kao i 2020, kada jedan događaj u tolikoj meri obeleži celu godinu, nemamo mnogo težak zadatak… Ono što, pak, jeste teško je – prognozirati u kom smeru će se nešto odvijati nadalje.

Ove godine je pukao čir, u kome se duže vreme nakupljao gnoj. Ukrajina. Osam godina tihog rata u Donbasu dovelo je do ruske ofanzive. Uljuljkani u naše uverenje da su ljudi razumni i da u postmodernom kontekstu samo žele da trguju (makar i pretnjama), sve do 23. februara uveče nismo verovali da će do rata doći.

Baš nekako te večeri je „Tviter“ eksplodirao – svega nekoliko časova pre nego što su prvi projektili poleteli prema Kijevu.

Usledila je ruska ofanziva, koja je, shodno tome koju stranu pitate: a) Sasvim išla po planu, b) Išla sporije nego što se očekivalo, i c) Potpuno omanula.

Bilo kako bilo, deo mastodontske ruske armije je upao u najveću evropsku zemlju (izvan same Rusije) i onda je usledilo veliko „kreni-stani“.

U prva dva-tri dana, činilo se da će Rusi zaposesti celu Ukrajinu u roku od… odmah. Ukrajinci su se slabašno branili, očito bez mnogo oružja i sa poprilično uplašenim snagama. Do prvih nedelja marta, Kijev je bio okružen sa tri strane, Černobilj je pao, Herson je zauzet, front se brzo pomerao kroz Donjecku i Lugansku oblast.

A onda… Sve je nekako usporilo. Rusi su zaglibili u samom Donbasu, posle nekoliko nedelja su se povukli iz okoline Kijeva, severni front je ugašen, a čvrsto utvrđeni Marijupolj, koga je držao kontroverzni i elitni „Azov“ je pao tek sredinom maja.

Usledila su tri meseca puževskog probijanja kroz Donbas. Ceo Lugansk je, doduše, pao.

Onda, gotovo ni iz čega, u septembru je usledila ukrajinska kontraofanziva, posle čega su Rusi udaljeni od Harkova, izbačeni iz delova Donbasa, a potom je u oktobru Herson predat – bez ispaljenog metka.

Tada Rusi shvataju da su načinili neoprostive greške u koordinaciji svojih snaga. Na čelo onoga što se još uvek zove „specijalna vojna operacija“ umesto salonskih oficira dovode generala Sergeja Surovikina, prekaljenog veterana čečenske i sirijske avanture, odakle vuče nadimak „general Armagedon“. Njegovim imenovanjem, Rusi otpočinju politiku vazdušnih udara na energetsku infrastrukturu, ostavljajući milione Ukrajinaca (koji nisu prebegli na Zapad) bez struje, gasa i vode. A zima još nije ni zagrizla...

Zapad je od početka za Ukrajinu primenio politiku podrške „no matter what“ – na stranu (iz naše vizure) krajnje iritantnu medijsku potporu, u kojoj elitni magazini poput „Economist“-a dozvoljavaju sebi da se blamiraju kolumnama u kojima Ukrajina, eto, samo što nije pobedila. Samo su Amerikanci ovoj istočnoevropskoj zemlji poslali vojnu pomoć u vrednosti od oko 100 milijardi dolara (što je dvostruko više od vojnog budžeta Ruske Federacije, a tri puta više nego što su sami godišnje trošili na Avganistan). Ukratko, Zapad je rešio da u Ukrajini zabode klin – ne mareći mnogo što bi to bilo isto kao kada bi Rusija ili Kina zabili klin u Meksiku ili Kanadi, pa se, tobož, iščuđavali što su Rusi tako agresivno odreagovali.

Kad smo kod medija: Iole neutralnu javnost iritira i eksponiranje ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, te njegove supruge, od slikanja za „Vog“, do prosjačenja svega i svačega od celog sveta, te stava „ko izda, pizda“ – za svakoga ko neće baš da troši svoje rezerve naoružanja na Ukrajinu.

                                                                                     ***

Na kraju treće godine 2020-ih, jasno je da svetski poredak, koji smo poznavali do 2019. godine ne može biti isti (a, da, šta to beše Korona?). Pandemija je više nego bilo kada ranije ukazala na nekompetentnost određenih institucija (SZO se od mastodontske institucije pretvorio u cirkus) i manjkavosti na polju navodno dostignutih radničkih prava u okvirima kapitalizma (poslodavci koji teraju jedva oporavljene radnike da ipak dolaze na posao, bez obzira na okolnosti). Rat u Ukrajini je dokazao da je i u navodno istorijski i civilizovanim delovima sveta veliki sukob moguć (da, što ne reći, čak i među hrišćanskim narodima). Još uvek ne znamo kuda ovaj tunel vodi, ali posle – za Zapad – bajkovitih 1990-ih, unekoliko otrežnjujućih 2000-ih, kriznih 2010-ih, došle su 2020-e da naplate račun. Možda čak i za neke teme koje su se nagomilavale decenijama, pa i vekovima.