Велтшмерцова сма(т)рања

Stav „Veltšmerca“ je bio, ostao i ostaće da ne vredi lamentovati i prepuštati se sudbini. Uzmimo, braćo i sestre, drugovi i drugarice, dame i gospodo, sudbinu u sopstvene ruke. Izučimo šta su naši prethodnici pre dve decenije ispravno uradili, prilagodimo to trećoj deceniji XXI veka, proučimo i naše i protivnikove snage i slabosti i krenimo da ga efektivno rušimo! Dužan sam da vas upozorim: Prvi deo ovog teksta neće delovati optimistično. No, budite strpljivi, biće ponuđenih rešenja. 1. Vučić još nije gotov Ovde se direktno nadovezujem na poslednje poglavlje iz prošlog teksta. Podsetiću na nedavne rezultate predsedničkih izbora kao jasan dokaz da početak treće decenije XXI veka i kraj poslednje decenije XX ne mogu nikako porediti u političkom smislu. Žao mi je ljudi, ali Vučić je još uvek većinski izbor ovog naroda. Ko nije podržao njegovu smenu na izborima (i nije izašao da se buni protiv njega), po svim zakonitostima se saglasio sa stavom izborne većine, a prinudio je i nas ostale

  Lični osvrt Admina 1 22 godine kasnije, ja u skoro pa srednjim tridesetim još uvek konzumiram anglo-američku „milenijumsku“ pop-kulturu, sa nostalgijom se prisećam filmova, serija, muzike i kompjuterskih igara iz tog vremena. Ali, nostalgija za nostalgiju, politički kontekst ni izbliza nije isti… Hajde jedno pitanje, kao da je postavljeno u „Peščaniku“: Šta je za vas 5. oktobar? Istorijska i retka pobeda demokratije u Srbiji? Čin vrhunske izdaje? „Narandžasta revolucija“ – državni udar organizovan spolja? Bilo kako bilo, mnogi bi voleli da vide kako Vučić i SNS odlaze sa vlasti uz neku analognu eksploziju. U krajnjoj liniji, SNS i značajan deo aktuelne vladajuće garniture jesu bili deo Miloševićevog zločinačkog režima, pa bi jedna repriza tako nečega bila poštena, zar ne? Pak, šanse za jednu takvu reprizu, na žalost svih nas, nisu naročito verovatne. Govoriti o 5. oktobru 2000. ne znači govoriti o jednom danu, kada je nekakva kvantna fluktuacija omogućila da Srbi izađu iz svog s

Budimo iskreni: koliko god Vučić inicijalno snosio odgovornost za loše stanje u opoziciji (zbog zatvaranja medijskog prostora), najveću krivicu za to što čitavu deceniju oponenti ovog režima ne uspevaju ozbiljnije da izazovu srpskog diktatora, snose – oni sami. Deset godina opozicija ne uspeva da pronađe modus delanja u Vučićevoj populističkoj autokratiji. Međusobne sujete? Duhovi prošlih frustracija? Nedostatak prostora? Pogledajmo prisećanja… Za potrebe ovog teksta, podelićemo delanje opozicije u tri kategorije: strateško, taktičko i operativno. Biće pomenuta ključna imena za svaku aktivnost, ali ćemo se donekle ograditi od toga koga smatramo odgovornim za svaku grešku (pak, iz teksta ćete to moći da zaključite). Izborima 2012. godine se nećemo baviti. Tu je sadašnja opozicija de facto bila okosnica vlasti, a to su ujedno bili i poslednji relativno pošteni izbori u Srbiji. Do sada. Parlamentarni i beogradski izbori 2014. godine Strategija opozicije 2014. godine je bila da se – povr