Ментална гимнастика с препонама

Прилично је лако згражавати се над модерним променама животних навика. Постоје, свакако, и прилично добри разлози, ако не за згражавање и панику, онда барем за умерену дозу забринутости у вези правца у ком се глобално друштво креће. Прича се, дискутује, дебатује и свађа у вези наше употребе модерне технологије. Тема је занимљива - на крају крајева, дотиче нас све и сви се могу наћи прозвани или подржани. 

Постоје, с друге стране, људи који успевају својим ставовима да заинтересују ширу публику. Није битно у вези чега су ти ставови - музика, религија, истраге силовања, утицај модерних технологија на људе - битно је да су онако шкакљиви и по могућству екстремни. Ови људи су прилично присутни и вредни на друштвеним мрежама, где највише воле да се свађају са другима, састављају подугачке објаве, и уопштено говорећи шире своје јаке ставове који се тичу свега под милим Богом. Један такав човек је Димитрије Васиљевић, који је за кратко време успео да заинтересује српску интернет заједницу. Воде се полемике, појављују се заступници једних или других мишљења, цела ствар постаје некако битна и загрејана. Јављају се јака осећања - понос, мржња, а вероватно и симпатије и дивљења.

Дискусије на друштвеним мрежама су врло често без икаквог смисла. Може се рећи да им је сврха забава, попуњавање времена. Док је то управо један од аспеката феномена који нас занима данас - Димитрије Васиљевић - постоји и друга страна приче која није толико забавна. Људи као Димитрије Васиљевић успевају да прошире своја мишљења много даље него просечан истеривач правде у Јутјуб коментарима. Зато њихов начин размишљањаи завређује једну пажљивију анализу. Само тако ћемо успети да видимо шта је то што људе наводи да изнова и изнова конзумирају садржај који производе људи као што је то Димитрије Васиљевић.

Како господин Васиљевић производи бексрајне странице текста, фокусираћемо се данас на један кратак текст објављен на сајту Зелена Учионица. Ова страница садржи разне текстове за васпитаче, родитеље, наставнике. Укратко намењена је људима који имају децу или раде са децом и волели би да сазнају понешто ново у сферама васпитања и подучавања. На таквој једној страници освануо је текст привлачног наслова: “Данашњи клинци не конзумирају садржаје. Они их жваћу и испљуну. Бесомучно скроловање је њихов модус операнди”. Чланак почиње са једним реторичким потезом. Васиљевић на кратко заступа управо супротно гледиште од оног које ће развити у остатку текста. На самом почетку изгледа као да имамо посла са особом која је способна и вољна да понуди више од једног тумачења наших модерних навика. Васиљевић нам каже да је тачно то да свака генерација сматра да млади нараштаји мењају свет на горе. Али одмах потом одбацује могућност да се ова истина примени и на његову дискусију о жвакању и испљувавању садржаја. Саопштава нам да тек ове млађе генерације одрастају са интернетом, телефонима и другим сокоћалима, а то мења све. Тачније, не одбацује, већ само каже (“чини ми се да није то у питању”), морамо признати једна прилично слаба тврдња с обзиром на оно што ће ускоро бити написано. 

То је наравно изнимно пристрасно тумачење. Неке генерације су биле прве генерације које су одрастале са телевизијом. Неки клинци су били први који су одрастали са компјутерима. И на сваком том кораку било је оних који су откривали велику истину коју нам сада поново открива Димитрије Васиљевић. 

Прва два пасуса, дакле, служе да нам представе господина Димитрија као једног посве разумног господина који је спреман да размотри разна тумачења. 

Онда следи слика две девојчице које гледају у своје телефоне док седе на љуљашци. Може се приметити, кад су уредници Зелене Учионице и сам аутор већ одлучили да се ставе у лик Џејмса Кола из филма 12 мајмуна. Mогли су наћи и бољу слику, ова је некако - млака. 

Затим креће права ствар! Kреће један колаж Димитријевих разматрања, где можемо наћи све и свашта. Све је ту некако уклопљено - психолошки информационо-технолошки термини, али и здрав разум. Такође се настављају и веома сликовити изрази које Димитрије скоро стратешки користи. У самом наслову, видели смо жвакања и бљувотине. Сада имамо децу која су ушушкана иза свог екрана. Такви изрази стварају веома јасне слике, које с једне стране производе згражавање, а са друге спознају да дете које спокојно гледа у екран је заправо лажно заштићено од не знамо тачно чега (вероватно од спознаје тога колико су клинци дубоко заглибили у својој дехуманизацији, а богами трансхуманизацији, да се послужимо Димитријевим изразом). 

Сада се појављују деца која “не мисле у оквирима реалног света” и која резонују као рачунар по аналогији тачно-нетачно. Рачунари, у Димитријевом имагинарном свету, функционишу по систему аналогије. На страну то што Марвин Мински каже да управо оно што компјутери не могу да користе јесте аналогија. Димитрије у оквиру свог израза “тачно нетачно аналогија”, тачно-нетачно ставља под наводнике, из непознатог разлога, можда ипак разуме шта је Мински рекао па је хтео да стави аналогију под наводнике али му се омакло због жара са којим приступа спашавању будућности наше деце. Да нам Деца постају роботи, један је од закључака овог пасуса. Пошто то постају, она губе емотивну и социјалну интелигенцију. Поново једна слика - ове интелигенције код наше деце су “закржљале”. Затим, наша деца изводе оперативне радње брже него што ми трепћемо. Остаје питање, какве су то оперативне радње? Да ли су то можда делујуће операције или чак оперативне операције? Свакако због тога наша деца неће моћи да се носе са друштвено емотивним проблемчићима (деминутив је битан, у питању је Димитријев сарказам). Најзад, доста нам је било ових тешких термина, па нам Димитрије даје још једну слику - данашња деца сигурно неће моћи “да држе главу изнад воде приликом интеракција са околином”. Да ли то значи да не знају да пливају и да се ухвате за околне ивице базена? Да ли су то можда оне алге што нас милују по ногама док пливамо у Ади? У сваком случају због тога деца неће научити да треба да граде целу своју личност а не само логичке способности.

Један тежак пасус. Видимо да су овде деца приказана као напола андроиди. Она размишљају као рачунар док губе способност да се друже (то је вероватно оно фамозно држање главе изнад воде). Ова слика иде уз длаку једном општем спознању родитеља да њихова деца веома лако уче да се сналазе у модерном свету - користе нове технологије и програме који неком другом нису толико тривијални.

Затим долази једно мало затишје. То јест, деца су “игнорантна” према прошлости, али и незаинтересована. Онда поново иде један обрт, један моменат рефлексије. Слаже се Димитрије са тим да је и он био исто тако “игнорантан”, то јест “имун” на прошлост. Али ови нови клинци су баш прекрдашили! Како би исказао то, Димитрије прибегава једном другачијем стилу. Као да одише нечим књижевничким, уметничким овај одељак. Како би исказао “имуност” нових клинаца на прошлост, Димитрије употребљава градацију, која завређује потпуно навођење

“Они мере векове према појавама новог ајфона на тржиштима, деценије према појавама новог видеа њиховог омиљеног јутјубера, а године према изласку неког новог бесмисленог “челинџа” на ТикТоку.”

Није разлика између Димитрија и нових клинаца само то што су они “имунији” на прошлост од њега. За разлику од њих, и пошто (као што ћемо видети) они не читају књиге, Димитрије би за ову градацију сигурно добио петицу на писменом. Тако је дирљива, тако лепа, најзад учинковита - добро би изгледала у неком добром фонту, са италиком, наводницима и мојим именом испод, размишљао је Димитрије док је са осмејком низао перле ове градације. 

Елем, Димитрије ову тврдњу поткрепљује, најзад, једним искуством из сопственог живота. Димитрије опсег пажње својих студената процењује на неких 2 минута. Сходно томе он бира музичке снимке које им показује, са циљем да их заинтригира. Авај, након само 10 секунди, њихова пажња попушта! А толико је занимљив снимак! Пита се Димитрије, ако не могу ни то да одгледају, како ће сутра нешто мучно одрадити? А способност да се нешто мучно издржи и изгура је веома битна!  Ако немаш ту способност - у опасности си. Каквој опасности? Ово не звучи као опасност да не можеш да нађеш посао или успеш да преживиш недаће које живот носи. 

Бескпрекорна логика. Димитрије, као што видимо, одлучује да нас мало почасти плодовима сопствених логичких процеса, или још боље оперативних радњи мисли. Изгледа да је код Димитрија обрнута ситуација него код данашње деце - његову логику можемо да видимо у овом тексту, а његову друштвено-емоционалну надмоћ ћемо морати да претпоставимо.

Светозар Кузман