Decenija agonije opozicije

Budimo iskreni: koliko god Vučić inicijalno snosio odgovornost za loše stanje u opoziciji (zbog zatvaranja medijskog prostora), najveću krivicu za to što čitavu deceniju oponenti ovog režima ne uspevaju ozbiljnije da izazovu srpskog diktatora, snose – oni sami. Deset godina opozicija ne uspeva da pronađe modus delanja u Vučićevoj populističkoj autokratiji. Međusobne sujete? Duhovi prošlih frustracija? Nedostatak prostora? Pogledajmo prisećanja…

Za potrebe ovog teksta, podelićemo delanje opozicije u tri kategorije: strateško, taktičko i operativno. Biće pomenuta ključna imena za svaku aktivnost, ali ćemo se donekle ograditi od toga koga smatramo odgovornim za svaku grešku (pak, iz teksta ćete to moći da zaključite).

Izborima 2012. godine se nećemo baviti. Tu je sadašnja opozicija de facto bila okosnica vlasti, a to su ujedno bili i poslednji relativno pošteni izbori u Srbiji. Do sada.

Parlamentarni i beogradski izbori 2014. godine

Strategija opozicije 2014. godine je bila da se – povrati iz ambisa. Cilj je bio povratiti vlast na nivou grada Beograda, a na parlamentarnom nivou biti bar-a-bar sa SNS-ovom koalicijom. Pak, opozicija je, još uvek nimalo naviknuta na Vučićevu strategiju, bila apsolutni autsajder, a uspon lidera SNS-a bio je u toj fazi izuzetan.

Taktički gledano, sve je išlo naopačke, za vrapce i mačke. Na stranu što je za godinu i po dana, Vučić (iz faze PPV, „svaka čast Vučiću“ i sl.) teškim maljem udarao po „žutima“, hapsio je Miškovića (dovođenog u vezu sa prethodnim režimom) i pojedine funkcionere Demokratske stranke (Oliver Dulić).

Ključni strateg opozicije je bio Dragan Đilas, predsednik DS-a i tada donedavni gradonačelnik Beograda. Tj, bićemo precizniji: Đilas bi u kampanji 2014. godine svakako bio ključni strateg da svega dva meseca uoči izbora Boris Tadić nije izdvojio čitavu frakciju iz ove, tada, još uvek najjače opozicione organizacije i formirao Socijaldemokratsku stranku.

Problemi postoje i oko Vuka Jeremića, koji je samostalno glasao za pojedine SNS-ove zakone i dodatno se previše isključio iz rada stranke zbog karijere u UN-u.

Ostale stranke na izborima su uključivale Demokratsku Stranku Srbije (još uvek pod kontrolom Vojislava Koštunice), Ujedinjene Regione Srbije Mlađana Dinkića (koji su tek napustili vladu), tek nastali pokret "Dosta je bilo – Restart" Saše Radulovića (tada proevropski, Radulović je podneo ostavku na mesto ministra pred izbore), te par grupa građana.

Operativno gledano, tadašnja kampanja je bila prototip svega što nije valjalo u opoziciji narednih godina: previše se fokusiralo na Beograd, a po unutrašnjosti su brojni odbori otkazivali poslušnost DS-u, a SDS još uvek nije uspevao da se učvrsti.

Naravno, mediji su već uveliko počeli da slave novog vođu, ali je prostora za opoziciju još bilo.

Poseban kuriozitet predstavlja prototipična internet trol kampanja pokreta „Jeste SVEjeDNO“ Igora Brakusa na gradskom nivou.

Rezultat je bio očekivan: Demokratska opozicija doživljava prvi pravi debakl još od prve polovine ‘90-ih. SNS sam obezbeđuje apsolutno većinu i na republičkom i na gradskom nivou, drugoplasirani je SPS, dok se DS i SDS bore za cenzus na republičkom nivou i nekako ga prelaze.

Na gradskom nivou, DS jedva stiže do 15%. SDS tu ne prelazi crtu.

DSS na republičkom nivou pada ispod crte, a na gradskom nekako preskaču cenzus. Zbog toga, Koštunica se povlači iz politike.

Brakusov pokret uzima solidnih 1,45%, što je više od Dinkićeve organizacije na nivou grada (1,17%): tačnije, URS je i na republici duboko ispod crte i gasi se kao politička organizacija. Dinkić se nominalno povlači iz politike.

Dragan Đilas podnosi ostavku na mesto predsednika DS-a i prvi put se povlači iz politike. Stranku preuzima Bojan Pajtić.

Parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori 2016. godine

2016. godine je opozicija postavila realnije ciljeve: sprečiti SNS da ima apsolutnu većinu i uzeti što više poslaničkih mandata. U uslovima apsolutne medijske satanizacije, sve preko 50 mesta u skupštini (nadalje i NSRS od Narodna skupština Republike Srbije) je moralo biti apsolutni uspeh.

Taktički gledano: kao još uvek relativno vodeća stranka opozicije, glavnu ulogu je opet preuzeo DS, predvođen predsednikom pokrajinske vlade Vojvodine, Bojanom Pajtićem.

DS je sve do 2016. godine kontrolisao Vojvodinu, pa je opoziciji donekle još uvek na raspolaganju bio pokrajinski javni servis, RTV. Uprkos tome, opozicija je čak i na pokrajinskom nivou bila apsolutni autsajder.

Operativno: Čitav niz sastanaka opozicije je organizovan još početkom 2016. godine, kada se naziralo da će se pored pokrajinskih održati i parlamentarni izbori. Mada nije postignut dogovor oko jedinstvenog nastupa, koordinacija jeste bila unekoliko bolja.

Bilo kako bilo, nastupilo se u više kolona – programski profilisanih (toliko o tome da je to nova ideja).

DS je predvodio malu koaliciju, u kojoj su bili još Nova stranka Zorana Živkovića (derivat DS-a), Zajedno za Srbiju Dušana Petrovića/Nebojše Zelenovića (derivat DS-a) i Demokratska zajednica Hrvata. 

SDS, LDP i LSV su formirali famoznu koaliciju Čeda-Boris-Čanak.

DSS i krajnje desni pokret „Dveri“ pod liderstvom Boška Obradovića su činili tzv. „Narodnjačku koaliciju“, a njihov nosilac liste je bila Sanda Rašković Ivić. 

Zvezdu kampanje je ovog puta predstavljao pokret „Dosta je bilo“ Saše Radulovića, koji je apsolutno koristio sve resurse na društvenim mrežama.

Kampanja je bila nešto energičnija nego 2014. godine, jer – posle prvog mandata vladavine SNS-a  – dolazi do blagog sazrevanja opozicionog javnog mnjenja i shvatanja da je bolje imati nekakvu opoziciju, nego nemati nikakvu. Ova spoznaja će kasnije često nestajati iz vidokruga.

Izbori su, pak, ušli u neizvesni finiš, ali ne pred izbornu tišinu, nego upravo kako su se biračka mesta zatvarala.

Baš u to vreme (još uvek) nepoznati počinioci bliski SNS-u su bagerima srušili čitavo naselje u Savamali, kako bi se omogućila realizacija projekta Beograd na vodi. Ovo će značajniju političku ulogu dobiti narednih meseci i godina, jer će se pojedini „grassroots“ pokreti (poput „Ne da[vi]mo Beograd“) razvijati na toj priči.

Prvi rezultati su pokazali da su cenzus preskočili samo DJB, koji je preko noći postao najjača opoziciona organizacija, i koalicija oko DS-a.

Pak, s obzirom na sumnjive uslove na terenu (pritisci na birače), usledilo je novo brojanje, te se ispostavilo da je Narodnjačka koalicija ispod crte za svega jedan glas (tada je usledilo čuveno Obradovićevo „Gde bežiite!?“). Lista ČBČ je takođe bila relativno blizu.

Opozicija organizuje zajednički protesni skup ispred RIK-a.  

Izbori su ponovljeni na značajnom broju mesta, opozicija se koordinisala i podržala dve liste, koje uspevaju da preskoče cenzus, te na kraju – u verovatno jedinom izbornom „uspehu“ za ovih 10 godina – ubacuje oko 60 poslanika u NSRS.

Pak, SNS opet uzima apsolutnu većinu, SPS je drugi, a SRS (osnažen „Šešeljevom pobedom nad haškim kazamatom“) uzima treće mesto.

Na pokrajinskom nivou je, tragično, redosled bio približno isti, a koalicija oko DS-a uzima svega 7%. Gubitkom Vojvodine, opozicija gubi poslednje veće uporište u Srbiji.

Na lokalnom nivou, SNS takođe odnosi potpunu pobedu. Opozicija u narednom mandatnom periodu odnosi tek tri iole značajne enklave: Šabac, Paraćin i Čajetinu (gde vlada Milan Stamatović sa svojom Zdravom Srbijom). U Svilajncu na vlasti nije SNS, ali ni klasična opozicija, dok od ostalih vredi pomenuti još samo beogradske opštine Stari Grad i Novi Beograd. SNS pod sumnjivim okolnostima preuzima čak i Vračar. Opozicija je, doduše, pobedila u još nekim lokalnim samoupravama, ali je tu došlo do već famoznih preletanja i prekomponovanja.

Mali kuriozitet je parodijski pokret "Sarmu prob'o nisi", koji odnosi 20% u opštini Mladenovac i uzima dvanaest mesta u lokalnoj skupštini.

Sve ovo je dovelo do toga da Pajtić bude smenjen na izbornoj skupštini DS-a, a da njegovo mesto uzme Dragan Šutanovac (što je ozbiljna šteta: dotadašnji lider demokrata je jedini koji je realistično postavio strateške ciljeve opozicije za sve ove godine).

Pak, novi sastav republičke skupštine već posle nekoliko meseci nije odražavao pravo stanje na terenu – brojni poslanički klubovi su se „iskidali“ na klubiće i samostalne poslanike, u čemu je prednjačio „darling“ izbora 2016. godine, pokret „Dosta je bilo“.

Sanda Rašković Ivić ubrzo napušta DSS, a njenu funkciju će posle izvesnih dvogodišnjih previranja preuzeti mlad i relativno nepoznat Miloš Jovanović. LDP nakratko pokušava da se zbliži sa SNS-om, što rezultira faktičkim nestankom te partije.

LSV na nivou grada Novog Sada ulazi u koaliciju sa SNS-om. 

Predsednički izbori 2017. godine

Strateški, opoziciji su, pošto je zaustavila sopstveni pad relativno solidnim rezultatom 2016. godine, porasli apetiti.

Već u proleće se javlja ideja da se na predsedničke izbore naredne godine izađe sa jedinstvenim kandidatom i da suparnik iz SNS-a pokuša da se pobedi – tada se činilo da će to ponovo biti Tomislav Nikolić.

Ideju da bi idealni zajednički kandidat mogao da bude jedan od poslednjih zaista nezavisnih nosilaca regulatorne funkcije, zaštitnik građana Saša Janković, doneo je predsednik Nove Stranke, Zoran Živković.

Analitičari i pojedini opozicioni lideri su se sa time saglasili, te se činilo da će se po prvi put posle raskola Koštunice i Đinđića 2001. godine (ili makar prvi put od druge Koštuničine vlade 2007.), demokratske snage u Srbiji makar oko nečega dogovoriti.

Pak, donekle su ustuknuli kada se tokom jeseni 2016. godine pročulo da će SNS-ov predsednički kandidat ipak biti sam Aleksandar Vučić – te je sada glavni cilj opozicije bio odvući Vučića u drugi krug. Ostavimo na stranu kratke tračice nade iz februara 2017, kada je i Nikolić najavio kandidaturu, te umalo pocepao SNS – što se na kraju nije realizovalo.

Na polju taktike, stvari je dodatno zakomplikovao Vuk Jeremić, koji je – posle neuspešne kandidature za generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija (koju su, mada nerado, podržali Nikolić i Vučić) odlučio da se kandiduje za predsednika Srbije. Jeremić je na srpsku političku scenu posle četiri godine kročio poput slona u staklarsku radnju. Kako se do kraja 2016. godine Janković i Jeremić nisu dogovorili ko će biti „jedinstveni“ kandidat, doneta je najgora moguća odluka – kandidovaće se obojica.

Janković je dobio podršku grupe nezavisnih intelektualaca („Apel 100“), DS-a (koji je obezbedio infrastrukturu), pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“, pojedinih bivših članova DJB-a, Nove stranke i još nekolicine organizacija.

Jeremić je sa svoje strane računao na ljude bliske njemu, SDS, Novu Srbiju (donedavnog dela vladajuće koalicije!), Zajedno za Srbiju i još neke manje organizacije.

Dok se „Dosta je bilo“ u početku zalagao za zajedničkog kandidata, na kraju je odlučeno da i oni izbace svog – naravno, još uvek relativno popularnog lidera organizacije, Sašu Radulovića.

Svoje kandidature su izbacili još i lider SRS-a Vojislav Šešelj, DSS-ov Aleksandar Popović, Boško Obradović iz „Dveri“, Nenad Čanak iz LSV-a, Miroslav Parović i Milan Stamatović.

Čedomir Jovanović je podržao Sašu Jankovića, ali nerado – nakon čega se Janković dotične odrekao.

U operativnom smislu, pak, najveći „cirkus“ na već poremećenu scenu, uneo je „lider“ već pomenutog parodijskog pokreta iz Mladenovca „Sarmu prob’o nisi“, Luka Maksimović, alijas Ljubiša Preletačević Beli. 
Do danas nije razrešena dilema da li je Beli bio podmetačina režima. Ova apsolutna senzacija među mladima, vodeći savremenu kampanju putem društvenih mreža, koristeći sredstva poput mimova, uspeva da skupi nešto preko 10 000 potpisa, te postaje kandidat. Unevši mladalački cinizam i apsurd na scenu, Beli je donekle uspeo da mobiliše ono biračko telo, kome se tradicionalne opozicione stranke nisu nikada (ni do danas) uspešno obratile sve ove godine. 

Spram njegove kampanje, nastupi glavnog favorita opozicije, Saše Jankovića, delovali su krajnje bledo (što i jesu bili). On je obilazio centre većih gradova, držao tribine, nastojao da se ponaša previše uglađeno.

Kad rekosmo da je Janković bio glavni favorit, komešanje je nekoliko meseci ranije uneo Đorđe Vukadinović – koji je podržao Jeremića, i izneo navodno istraživanje javnog mnjenja, prema kome Jeremić može da računa na čak 30% glasova, te da sigurno ide u drugi krug.

Jeremić je imao momente skretanja u nacionalistički populizam (poput predizbornog skupa u Nišu), ali je njegova kampanja, mimo toga, ličila na kandidaturu za guvernera neke američke države, naročito po društvenim mrežama. U nju se uključila čak i njegova supruga, Nataša, koju su SNS-ovi trabanti napali da je šef narko-klana, što je dovelo do zgražavanja čitave javnosti, te je čak iznudilo i Vučićevo nerado izvinjenje. Kampanje ostalih kandidata, ako izuzmemo „Belog“ (koji se, da prostite, zajebavao), bile su mršave.

Rezultati su još jednom doneli otrežnjujuću realnost: Vučić je pobedio u prvom krugu. Drugoplasirani Janković je osvojio oko 16%, a trećeplasirani nije bio Jeremić, već – Beli Preletačević, sa svojih 9%. Jeremić je osvojio oko 5%, Šešelj nešto manje od toga, a ostali nisu vredni pomena.

Pak, imajući u vidu okupaciju medijskog prostora, kao i način na koji je kampanja vođena, već narednog dana u Srbiji, spontano, izbijaju studentski i građanski protesti, koji će poneti naziv „Protiv diktature“.

Opozicija se nije uključila u njihovu organizaciju. To nije učinio čak ni Preletačević, koji se nije ni fizički pojavio na njima. Tu i tamo su u masi mogli da se vide simpatizeri Vuka Jeremića, ljudi bliski Saši Jankoviću, te Borko Stefanović i Bojan Pajtić (koji se, da bi podržao studente, povukao iz politike). Najveći skup je održan 8. aprila 2017. godine, kada su šetali zajedno demonstranti, policijski i vojni sindikalci.

Sam Saša Janković je davao vrlo neodređene izjave povodom protesta – neka kasnija otkrića pokazuju da je u to vreme želeo da traži od Vučića premijerski mandat.

Protesti su se ubrzo, faktički, ugasili – mada su imali još jedan „plamičak“ na dan Vučićevog polaganja zakletve, kada je došlo do incidenata i sukoba bande Velje Nevolje sa opozicionim simpatizerima i nezavisnim novinarima. Janković će nešto kasnije te godine osnovati Pokret slobodnih građana. Jeremić će preuzeti (cinici bi rekli – otkupiti) od Miroslava Aleksića Narodnu stranku. Šutanovac je nekako opstao na čelu DS-a, ali je njegova stranka, sada, sasvim izgubila značaj.

DJB će nastaviti da se urušava, a njegovi ostaci će početi da skreću udesno.

Opozicija se ponovo našla u rasulu.

Beogradski izbori 2018. godine

SNS-ov tandem snova, Mali-Vesić je, uprkos brojnim aferama, izgurao ceo mandat u srpskoj prestonici. Bilo kako bilo, za mart 2018. godine su zakazani redovni gradski izbori.

Strateški cilj opozicije je bio da se preotme prestonica, gde se verovalo da SNS najslabije stoji, a i istraživanja javnog mnjenja su govorila u prilog tome da je odnos 50:50.

Posle rasula iz sredine 2017. godine, činilo se da će PSG biti neka nova nada na srpskoj političkoj sceni. Pak, manjak političke pismenosti njenog lidera Saše Jankovića (čuveno „grčenje u Beču“ i „nepredaja“), doprineo je tome da se ova organizacija već do kraja te godine nađe na ivici potpunog rasula.

Narodna stranka, koju je predvodio Vuk Jeremić, pokazala se nešto žilavijom – tim pre što je osnivala sve veći broj odbora po celoj zemlji. Pored kablovske televizije „N1“ i novina „Danas“ – koje su faktički ostale jedina mesto na kome je opozicija imala nekakav prodor u javnost – kablovski program „Naša TV“ je davao dosta prostora upravo ovoj organizaciji (Napomena: „Naša TV“ je posle par godina prodata novom vlasniku, koji nije simpatisao opoziciju, tako da je ovaj kanal izgubljen).

Ključni momenat u pripremi za beogradske izbore je nastupio krajem te godine, kada se sa donekle formulisanim političkim planom, posle tri i po godine, na srpsku političku scenu vratio bivši gradonačelnik prestonice, Dragan Đilas.

Njegova taktika je u osnovi bila dobra – na nivou Beograda, ideološke razlike su irelevantne, tako da je pod jedan šator uspeo da dovede i Jankovića i Jeremića, pojedine sindikate, te još neke manje organizacije.

Đilasov cilj je, zapravo, bio da pod isti šator dovede celu opoziciju, uključujući i DS, SDS, Novu, DJB i Dveri, pa čak i Srpski patriotski savez predsednika GO Novi Beograd, Aleksandra Šapića – čoveka koga je, kao i Jeremića, svojevremeno isključio iz DS-a.

Pak, ovo se pokazalo nerealnim: DS i SDS nikako nisu mogle da uđu u istu koaliciju sa DJB i Dverima, koje su takođe bile odbojne i PSG-u.

Bez obzira na to što će potom DJB i Dveri formirati sopstvenu koaliciju, DS, SDS i Nova ipak nisu htele da idu sa Đilasom u istu kolonu, zbog starih nepoverenja Šutanovca, Tadića i Živkovića spram bivšeg gradonačelnika. Nije želeo ni Šapić, delom iz istog razloga, ali i zato što su mu istraživanja davala oko 10% podrške u prestonici – tako da je jedinstvo, poslovično, opet izostalo.

Dodatnu komplikaciju je na scenu uneo i novi igrač – pokret „Ne da(vi)mo Beograd“, koji se kao „grassroots“ organizacija, proistekla iz protivljenja projektu „Beograd na vodi“ izdigla u solidnu političku grupaciju. Oni su na izbore krenuli samostalno.

Sveukupno, na izbore su izašle neverovatne dvadeset i četiri liste – uključujući i novu listu Ljubiše Preletačevića Belog, koji je napustio svoj pokret.

Kampanja je ponovo vođena jako površno.

Na povremene opaske analitičara i novinara da Beograd nisu samo krug dvojke, Vračar i Novi Beograd, već i sela oko Lazarevca, Mladenovca, Sopota, Barajeva, Surčina, kao i leva obala Dunava, odgovaralo se da je ključno, ipak, da se uzmu gradska naselja. Đilas je pokušao da odigra „na foru“ iz ere demokratske vlasti, ističući javne ličnosti uz sebe: Dušana Dudu Ivkovića, Tihomira Stanića, brojne druge. Slično je postupio SNS: uz dodatak javnih i polujavnih ličnosti, a za nosioca liste je, kao i uvek, isturio patera familias-a. Dodatno, u svom maniru, SNS je delio brašno i šećer najugroženijim socijalnim kategorijama.

Rezultati su bili (ne)očekivano loši po opoziciju. Tačnije, izuzev Đilasove i Šapićeve liste, svi su doživeli potop.

SNS je opet obezbedio apsolutnu većinu, drugoplasirana Đilasova lista je imala oko 19%, trećeplasirani SPS se zabetonirao na „svojih“ 10%, a Šapićeva lista je bila na oko 9%.

Lista DS-SDS-Nova je doživela stravični potop, ostavši na oko 2,5%, „Ne da(vi)mo Beograd“ i DJB-„Dveri“, iako se očekivalo da će sigurno preći crtu, ostali su ispod cenzusa. Kao i DSS. Prestonica je ostala daleko izvan domašaja.

Posle izbora, opoziciona scena je morala da se reformatira. Đilas je momentalno počeo da šalje predloge za formiranje šator-koalicije, svojevrsnog novog DOS-a, koji bi nezavisno od ideologije smenio SNS i Vučića.

Iz vizure 2022. godine, ovo deluje dosta zdravije od predloga da se profilišu ideološke kolone.

Čuvši da je ova ideja prihvatljiva „Dverima“, od nje se izolovao Saša Janković, koji je rekao da „PSG i Dveri ne mogu imati zajednički žiro-račun“, te je nagovestio formiranje sopstvene koalicije.

NS je ostao uz Đilasa (za sada), a DS je na izbornoj skupštini smenio Šutanovca i doveo kooperativnijeg Zorana Lutovca. „Nova“ i SDS nisu hteli sa Đilasom, a nije hteo ni DJB, koga je, pak, saradnja sa "Dverima" verovatno trajno gurnula udesno. Zanimljivo, u leto 2018, DSS je pokazivao određeno interesovanje za ulazak u koaliciju.

Ni sa Đilasom ni sa Jankovićem nije hteo ni NDBGD, koji je sa nizom lokalnih organizacija (Lokalni front, Građanski front) nagovestio sopstveni savez.

U septembru 2018. godine, od delova Đilasove koalicije, te Dveri i još pojedinih organizacija, osnovan je Savez za Srbiju.

Protesti „1 od 5 miliona“

Tokom leta i jeseni 2018. godine, opozicija je donekle uspela da se reformatira. Pored Saveza za Srbiju, prve šator-koalicije još od ere DOS-a, na sceni je delao i PSG-ov savez, „Građanski blok 381“, te nekoliko manjih stranačkih koalicija.

Nakratko se činilo da lideri opozicionih stranaka svoje poslovične sujete, makar delimično, ostavljaju po strani. SZS se pokazuje kao najžilaviji faktor, organizuje tribine po celoj Srbiji, najavljuje da će, možda, bojkotovati sve institucije i izbore, dok se ne steknu uslovi.

A onda, možda i prvi put za šest godina, opoziciji stiže poklon u vidu neviđene greške koju čine sledbenici SNS-a. Pre manje tribine, kojoj je trebalo da prisustvuje, Borka Stefanovića u Kruševcu napadaju huligani i nanose mu lakše telesne povrede.

Ovo dovodi do momentalnog okupljanja opozicije – ne samo SZS-a, već i PSG-a, pa i DSS-a, te se najavljuje jedna protesna tribina – u Kruševcu. Tribina prerasta u manju protesnu šetnju, a manji skup se najavljuje i za Beograd.

Taj manji beogradski skup od 8. novembra 2018. godine prerasta u solidno posećen protest od nekoliko hiljada ljudi, te šetnju. Na insistiranje ljudi (pre svega preko „Twitter“-a), jedan od organizatora, Sergej Trifunović, glumac i član PSG-a, najavljuje i drugi skup.

Prvi protest je obeležilo i skandalozno izveštavanje reporterke „Studija B“, Barbare Životić, koja je potencirala kako nema mnogo ljudi na skupu, a da organizatori podstiču "linč, silovanje i nasilje". 

U narednih desetak dana, u Srbiji se događa čitava istorija.

Neposredno pre drugog beogradskog protesta, grupa kriminalaca, inspirisana od strane predsednika GO Grocka, Dragoljuba Simonovića, pali kuću nezavisnog novinara i bivšeg policajca, Milana Jovanovića.

Istovremeno, dolazi do rascepa unutar PSG-a i njegove koalicije – jer Saša Janković nije podržao proteste. Pak, svega nekoliko dana kasnije, on podnosi ostavku i povlači se iz politike. Njegovo mesto će u januaru 2019. godine preuzeti upravo Sergej Trifunović.

Pod pritiskom javnosti, opozicija celu noć drži konferencije za novinare u holu Skupštine, potcrtavajući afere vlasti, a onda, čini nešto što je odavno potezano kao strategija – uprkos protivljenju zapadnih političara, otpočinje bojkot svih parlamentarnih institucija.  

Usled svega ovoga, na drugi protest dolazi dvostruko veći broj ljudi. Treće nedelje još više. A četvrte nedelje – pred samu Novu godinu – ubedljivo najviše od dolaska SNS-a na vlast. Srbija je u nekoj vrsti vanrednog stanja.

Jedan dan posle drugog protesta, 16. decembra, u opštini Lučani se održavaju lokalni izbori, na kojima Savez za Srbiju, probno, prvi put učestvuje kao koalicija. Izbore su, folklorno, obeležili džipovi bez tablica, „ćelavci“, ali i strimovani sukob Boška Obradovića i Dijane Hrkalović (tada još državne sekretarke MUP-a), koja je, očito, došla da nadgleda aktivnosti policije i kriminalnih grupa tokom glasanja.

Bilo kako bilo, posle Nove godine, protesti se ubrzo šire po celoj zemlji, uključujući i sever Kosova, te srpske enklave južno od Ibra. U jednom momentu, održavaju se u oko stotinu gradskih i opštinskih mesta.

Ubrzo postaje jasno da Vučiću ovi protesti nikako ne prijaju (posle početnih izjava „I pet miliona da vas se skupi, neću vam ništa ispuniti…“), te on pokreće sopstveni niz kontraprotesta. Do tog momenta, pak, SNS je bio u negativnoj spirali, ne znajući kako medijski da „hendluje“ činjenicu da je šestocifren broj građana na srpskim ulicama, što su mogli da vide i čuju čak i njihovi glasači zabuljeni u „Pink“.

Operativno, pak, opozicioni protesti su imali brojne organizacione probleme. Još pre prvog protesta je nekim najavljenim govornicima (Mirjana Karanović i Duško Vujošević) onemogućeno da se obrate, pa je od najavljenih govornika, reč data samo Branislavu Trifunoviću.

U inicijalnoj fazi, od političara, samo na prvom protestu se obratio Borko Stefanović, ali je posle od strane organizatora onemogućeno da na kamion-govornicu staju stranačke vedete. Takođe, organizatori su najpre hteli da se drugi skup održi tek 16. januara 2019. godine, pa je tek na pritisak „Twitter“ javnosti odlučeno da se sve nastavi već naredne subote.

Najveća manjkavost svih protesta u eri SNS-a su ostali nedovoljno fokusirani zahtevi: konkretno, „Jedan od pet miliona“ su ih iznedrili dvocifren broj, što niko ozbiljan ne bi uzeo u razmatranje.

U kasnim zimskim i ranim prolećnim mesecima 2019. godine, demonstracije su počele da se osipaju. Tada na scenu stupa Boško Obradović – poput nevođenog projektila, on i njemu verna grupa ljudi upadaju u zgradu RTS-a, slede ih drugi demonstranti, te 16. marta uveče otpočinje svojevrsna talačka kriza, koju razbija žandarmerija.

Posle brojnih hapšenja, protesti se uz manje incidente nastavljaju već narednog dana, kada demonstranti opkoljavaju predsedništvo (što, pak, ovog puta medijski ide Vučiću na vodenički točak). Blokada se prekida usled odlaska demonstranata ispred policijske stanice „29. novembar“. Njih narednog dana prati i grupa srednjoškolaca, koji se bune zato što je deo njihovih drugova pohapšen u vreme nereda.

Sve u svemu, svi očekuju veliki miting zakazan za 13. april. Do tada, broj demonstranata nekako ipak raste, naročito nedelju dana uoči velikog mitinga, kada je najavljen „marš na ‘Pink’“, ali i „doček“ od strane vlasnika ove medijske kuće, Željka Mitrovića.

Na taktičkom planu, čak i poslovično kljakava opozicija je 13. aprila načinila neoprostive greške. Konačno počinje da se kristališe da kontrolu nad protestima ima SZS, tačnije, grupa oko Đilasa (koja će svega nedelju dana posle mitinga prerasti u Stranku Slobode i Pravde).

Đilas je tada učinio nešto što mu je inače modus operandi: građanima daje nadu da ima jasan plan, a zapravo iza svega što čini stoji poprilično šuplja priča. Od nagoveštaja blokade saobraćajnica, ustanka, štrajka glađu itd, sve se svelo na, zaista, masovan miting sa dužim nizom govornika, šetnju po Beogradu, još malo govornika i „hajde kući“. Ovo je brojne ljude naljutilo, tim pre, jer su se mnogi spremali za dug boravak u centru Beograda.

Doduše, nedelju dana kasnije, organizacioni odbor protesta (tada već institucionalizovan kao „Jedan od pet miliona“) pokrenuo je nekakvo trajno kampovanje u parku ispred predsedništva – ali, tada se već znalo da to ničemu ne vodi. Organizatori, doduše, u saradnji sa nekoliko stručnjaka pokušavaju da definišu zahteve na konkretniji način, ali je dockan.

Tokom proleća i leta, protesti se osipaju, da bi njihov značaj na jesen 2019. godine postao simboličan. 

Korona, izbori i bojkot 2020. godine

Pre nego što su se protesti u potpunosti osuli, u zatišje leta 2019. godine, čaršijom odzvanja vest da je opozicija sela za isti sto sa vlašću na FPN-u. Gotovo u tajnosti, pregovore je organizovao niz NVO organizacija, podržan stranim kapitalom. Javnost se polako navikava na izraze poput „Četam haus pravila“ (prema kojima se ne sme izvan sale za sastanke izneti ko je šta govorio).

Taktički, opozicija zahteva relaksaciju medijskog prostora, na šta SNS, u svom cinično-seljačkom maniru odgovara da su mediji slobodni da rade šta god žele, uz čitavu salvu napada na „N1“ i „Danas“.

Pregovori loše napreduju čak i kada se u njih direktno uključuju strani posrednici.

Konačno, u ranu jesen, propadaju.

Najpre Narodna stranka, a potom i druge organizacije iz Saveza za Srbiju postepeno donose odluku da se redovni parlamentarni, lokalni i vojvođanski izbori, najavljeni za proleće 2020. godine – bojkotuju.

Poštujući Sporazum sa narodom, neku vrstu konfederalnog dogovora SZS-a, PSG-a i još nekih organizacija postignut u ranijoj fazi protesta, bojkotu se pridružuju (nerado) i PSG, potom još manje rado i SDS i (iako nije potpisao Sporazum) „Ne da(vi)mo Beograd“.

Početkom 2020. godine, sve je spremno za efikasnu kampanju bojkota.

Međutim, kada se iz 2019. prešlo u 2020. godinu, medijima odjekuje još jedna bomba: grupa „1 od 5 miliona“, nastala oko organizatora protesta – koja je prva i iznela ideju o bojkotu, a potom i ubedila ostatak opozicije da mu se pridruži – najavljuje da će ipak izaći na izbore.

Kao razlog navodi činjenicu da se bojkotu nisu pridružili DJB i Nova stranka, čime on ne bu bio potpun. Ovo odmah naleće na osudu analitičara i opozicije, jer DJB i Nova uveliko nisu predstavljali nikakav politički faktor.

Pak, ostatak opozicije kreće u kampanju bojkota, te će u narednih nekoliko nedelja predvoditi poslednje instance protesta, koji su izgubili svaki značaj.

16. marta 2020. godine, u Srbiji je proglašeno vanredno stanje. Protesti su najzad i zvanično obustavljeni. Kao i u celom svetu, život je zamrznut, a izbori se odlažu.

Dok je epidemiološka situacija globalno zaista postala alarmantna, u najvećoj krizi još od Drugog svetskog rata, kroz policijske časove, kakvi nisu postojali ni za vreme bombardovanja – mada jesu idejno preuzeti sa Zapada – Vučić demonstrira svoju surovost. Opozicija za to vreme: ćuti.

Pak, do izvesnog buđenja krajem aprila, kada, kao u vreme protesta 1996/97. godine, otpočinje zviždanje i pravljenje buke svakog dana u 19:30. Ovu ideju su lansirali profesor Slobodan Prvanović i portparolka Borisa Tadića, Marina Komad. Kršenja policijskog časa postaju masovna, predvode ih desničari i protivnici naučnog progresa, i to uprkos realnoj epidemiološkoj opasnosti, tako da je 6. maja, krnji Vučićev parlament ukinuo vanredno stanje i policijske časove. Status Narodne skupštine i vlade, makar i sa produženim mandatom zbog vanrednog stanja, postaje ustavno veoma dubiozan. Posle direktnih pregovora Vučića sa opozicijom koja se obavezala da učestvuje na izborima, odlučeno je da se izbori „odmrznu“ i zakažu za 21. jun.

Uplašen zapadnih osuda zbog dopuštanja jednostranačkog parlamenta, Vučić brže-bolje spušta cenzus na 3%, sa nadom da će na taj način ugurati u skupštinu pojedine manje „opozicione“ organizacije. U isto vreme, pridružujući se svom bivšem poslaniku, Miladinu Ševarliću, Boško Obradović otpočinje sopstveni štrajk glađu. Nekoliko naprednjačkih vedeta, poput Radomira Martinovića, pokušava da mu parira i da ga obesmisli, no odustaju. No, ubrzo se povlači i Boško.

Opozicija ponovo nije jedinstvena. PSG donosi odluku da istupi iz bojkota i izađe na izbore, verujući da im neizlazak većeg dela opozicije može doneti sniženi cenzus. Ovo je pratio neobjašnjivi optimizam Sergeja Trifunovića, koji je u internom video zapisu svojim članovima poručio da veruje da će „Vučić izgubiti vlast posle Korone, baš kao što je Milošević izgubio posle bombardovanja“. Uopšte, usledila je kampanja PSG-a, koja je više ličila na parodiju, nego na nešto ozbiljno, uz više Trifunovićevih verbalnih i fizičkih incidenata sa građanima. Iz bojkota na lokalu izlaze i ZZS Nebojše Zelenovića ("neću da prepustim Šabac Sandokaanu") i grupa oko gradonačelnika Paraćina, Saše Paunovića, iz istog razloga. ZZS biva izbačen iz SZS-a, a Paunović iz DS-a.

21. juna 2020. godine, Vučić na parlamentarnim izborima ostvaruje ubedljivo najbolji rezultat ikada – nešto čemu se nikako ne raduje. SNS dobija čak 188 poslaničkih mandata, uz izlaznost od oko 49%. Slede ga SPS sa svojih 11%, SPAS sa nepuna 4% i nekoliko albanskih poslanika.

Rezultati su slični i u Vojvodini. Većinu na republičkom nivou formiraju SNS, SPS i Aleksandar „nikada sa SNS-om“ Šapić i njegov SPAS, koji je definitivno pogazio svoja ranija obećanja.

Posle manjih ili većih peripetija, opozicija gubi i poslednje enklave na lokalu, ako se izuzme Čajetina, čiji gradonačelnik odbija dalju saradnju sa najvećim opozicionim strankama i kreće u svojevrsni flert sa SNS-om.

Niko od opozicije, svojevoljno ili ne, ne ulazi u NSRS. Prvi put od 1990. godine, Srbija ima de facto jednostranački parlament.

Usledili su dugo očekivani „dani posle“, ali u njima konvencionalna opozicija nema nikakvu ulogu.

Najpre, kada je početkom jula, zbog laganog porasta broja obolelih od Korone, najavio isterivanje studenata iz domova, oni su se iz Studentskog grada začas prošetali do Skupštine. Pre nego što su uopšte stigli do cilja, odluka je povučena.

Naredne nedelje, kada je najavio novi policijski čas za ceo vikend, izbili su masovni neredi u Beogradu, koji su trajali puna tri dana.

Dok je policija ranijih godina ignorisala proteste, sada je bila neuobičajeno surova i Beograd se gušio u suzavcu. Vučić odustaje od svoje odluke, međutim protesti još traju nekoliko dana pre nego što zamru.

Šta se događa sa opozicionim strankama? Da li su konačno pronašle svoju dušu? Ne. Sujete su prevladale.

Ionako pomalo zanemareni Savez za Srbiju se raspada, a novi, konfederalni format saradnje (nazvan Ujedinjena Opozicija Srbije), koji ne uključuje „Dveri“, ubrzo takođe propada zbog svađe Đilasa i Jeremića – verovatno inicirane pokušajem SSP-a da preotme Nikolu Jovanovića.

Srbija je rane 2021. godine politički ponovo na nivou iz 2017. 

Izbori 2022. godine

Pred kraj, jedan osvrt na koncept ovog teksta. Osvrnimo se još jednom na strateški aspekt za svaku od ovih aktivnosti:

2014. je strateški cilj bio "ostati u igri" i povratiti Beograd.

2016. zaustaviti osipanje opozicije i imati snažan korpus u Narodnoj skupštini.

2017. je cilj najpre bio uzeti predsedničko mesto, a kada se kandidovao Vučić, barem ući u drugi krug.

2018. povratiti Beograd.

2020. delegitimizovati Vučićev režim.

Sada stižemo do velikog strateškog problema 2022. godine:  Po prvi put, zaista, ne znamo šta je bio cilj opozicije. On je previše ambivalentan.

Vrlo verovatno je negde na tragu onog iz 2016. godine, a u slučaju Beograda, 2018.

No, u strahu da i sebi i biračima prizna da se vrti u krug zbog čitavog niza grešaka koje ponavlja, opozicija je u kampanju krenula sa mal te trijumfalnom taktikom. A to je bilo pogrešno.

Vratimo se za godinu dana.

Čim je još uvek aktuelni kabinet formiran, rečeno je da je on oročen. Vladajuća koalicija je utonula u niz međusobnih afera i čarki - za mnoge još uvek ne znamo da li su bile fingirane.

Očekivalo bi se da je posle toliko godina opozicija dovoljno sazrela da dela refleksno?

Zapravo, opet, ne. Opozicija je uletela u čamotinju i čitav niz sopstvenih međusobnih prepucavanja putem društvenih mreža. Nominalno postojeća koalicija UOS se de facto raspala pod međusobnim udarima i ignorisanjima Dragana Đilasa i Vuka Jeremića.

Konkretno, cele 2021. godine, bivši Savez za Srbiju nije uradio ništa pametno. Kroz maglu ne tako davne prošlosti, možemo se prisetiti da je u nekom momentu PSG postao prihvatljiv partner SSP-u, a da NS dugo nije bio voljan to da prihvati (zbog „izdaje bojkota“).

U nekom momentu se kristalisala ideja da bi NDBGD mogao da se pridruži delu koalicije oko SSP-a i DS-a, ali je i to iščililo.

Za to vreme, NS je inklinirao saradnji sa Dverima i DJB-om, no i od te ideje se odustalo.

Učmalu opozicionu scenu je tek krajem godine prodrmao aktivistički sektor.

Do tada polupoznati Savo Manojlović iz dva NVO-a, Udruženja za zaštitu ustavnosti i pokreta „Kreni promeni“ često je skretao pažnju na problem izgradnje mini-hidroelektrana, a sve više i na potencijalno štetno iskopavanje litijuma. To se pre svega odnosilo na sumnjivi sporazum sa anglo-australijskom kompanijom „Rio Tinto“, jer se činilo da bi plodna dolina Jadra u Zapadnoj Srbiji mogla da se pretvori u Mesečev krater, a reke Jadar i Drina u toksične tokove.

Tokom kasnog leta i jeseni, organizovan je manji niz eko-protesta, koji su privukli pažnju javnosti (instanca protesta koje je primarno organizovao lider „Eko-Ustanka“ Aleksandar Jovanović Ćuta). Pak, situacija eskalira u novembru, kada upravo Manojlović preti radikalizacijom.

Blokada saobraćajnica jeste nešto što je potezano još od protesta Protiv diktature, ali nikada nije realizovana, iz najrazličitijih razloga - jedan od njih je bio strah od reakcije organa reda.

Ipak, preko noći, među svima koji se smatraju opozicijom, sazreva ideja da se to mora uraditi, bez obzira na cenu. 27. novembra 2021. godine, prvi put je blokiran most „Gazela“.

Policija jeste pokazala izvesnu meru nasilja - pak, daleko manju od one koju su demonstrirali SNS-ovi dežurni batinaši. Ključna novina je bila da su ovog puta uglavnom i batinaši dobili batine, uz salve podsmeha po društvenim mrežama.

Naredne blokade, iako sve duže, protiču mirno i država, mada nerado, mora da popusti. Ugovori sa Rio Tintom oko iskopavanja litijuma bivaju stavljeni na led. Barem za sada.

Pak, mnogi su nezadovoljni, primarno zbog odluke Save Manojlovića (koji je preko noći postao popularan, pa je čak i viđen za predsedničkog kandidata) da „ispoštuje reč“ i obustavi blokade. Blokade nadalje organizuju Ćuta i Zajedno za Srbiju, ali bez većeg uspeha.

Direktno sa ivice nečega što su mnogi nazivali građanskim ratom, Srbija ulazi u izbornu kampanju. Pak, odmah dolazi do izvesnog problema: izuzev Ćutinog „Eko ustanka“, koji ulazi u koaliciju sa „Ne da(vi)mo Beograd“ i Zajedno za Srbiju, stvara se ozbiljan procep između aktivista koji su pokretali blokade i konvencionalne opozicije, tako da se duh protesta nije preneo na biračka mesta.

Dva i po meseca pre izbora, održan je referendum o izmeni dela Ustava koji se odnosio na pravosuđe. Opozicija je oko toga uspela poslovično da se podeli, pri čemu su organizacije bliske SSP-u zagovarale bojkot, a ostatak izlazak i opciju „ne“.

Opcija „da“ pobeđuje sa nepunih 60%, „ne“ osvaja nešto ispod 40%. Prvi put, na nekom glasanju, značajnu ulogu su odigrali kontrolori. Ovo motiviše nemali broj volontera da se jave opozicionim odborima za obuku kontrolora za izbore.

Činilo se da će 3. aprila nešto zaista biti drugačije nego ranijih godina.

Još jednom biva prelepljen selotejp preko pocepane slike nekadašnjeg DS-a. SSP, NS, DS i PSG, uz podršku manjih aktera, formiraju sada već treću instancu „šatora“, nazvanu Ujedinjena Srbija.

Ubrzo se kristališe ideja da kandidat za gradonačelnika Beograda bude stari profesor Vladeta Janković, za nosioca parlamentarne liste je postavljena Marinika Tepić, a najviše spora vlada oko izbora predsedničkog kandidata.

U još jednoj kontroverznoj situaciji, bez konsultacije sa partnerima, Dragan Đilas odlučuje da za kandidata imenuje Zdravka Ponoša, bivšeg generala i tada još uvek člana Narodne Stranke - pritom, ni ne konsultujući NS. Nezadovoljstvo u NS-u je ogromno, ali oni podležu pritisku, obavešteni da istraživanja javnog mnjenja daju Ponošu izvesne šanse da uđe u drugi krug.

Iako nije ostalo još mnogo vremena (govorimo o februaru 2022. godine), operativno je opozicija mogla da sprovede snažnu kampanju. Medijske procene su govorile da je strateški cilj bio uzimanje Beograda (Prema Đilasu, „samo 900 000 ljudi je dovoljno da izađe“), 100 mesta u parlamentu i drugi krug predsedničkih izbora.

Posle vinskog popodneva sa Vučićem u proleće 2021. godine, činilo se da će desnica (kojoj je sada pripao i DJB) uspeti da se dogovori oko zajedničkog nastupa – te da su oni zaista „lojalisti“. To se nije dogodilo. Desnica je izašla u četiri (!) kolone, pri čemu je su u dve različite bile dve frakcije Pokreta obnove Kraljevine Srbije (POKS)!!!

Konačno, u potpuno autsajderskoj koloni, našli su se, barem na republičkom nivou SDS i Nova Stranka.

LDP, čiji lider je imao ozbiljne zdravstvene probleme, nije ni učestvovao na izborima, ali to niko nije ni primetio.

Pak, dok je jedan deo operativnih zadataka sprovođen kako treba, veći deo je opet rađen - ofrlje. Najpre, previše kontrolora je fokusirano na velike gradove, pre svega na Beograd.

Dok je u prestonici čak bivalo i viška ljudstva, a mnogi su se i nudili da idu o svom trošku u druga mesta, čitavi delovi zemlje su ostajali „nepokriveni.

Takođe, kampanja je ponovo sprovođena vrlo površno. Fokus je vidno bio na Beogradu. Dolazilo je i do smešnih situacija. Neka ostane upamćen primer da je Biljana Stojković, kandidat zeleno-leve koalicije (već pomenuti NDBGD-ZZS-EU) o poljoprivredi govorila sa nekog balkona na Terazijama. Zdravko Ponoš je dobio samo deklarativnu podršku glavne opozicione grupe. U kampanji je najčešće bio sam, sa delom aktivista PSG-a. Mada iskrena, kampanja je bila mršavija čak i od Jankovićeve 2017.

Bilo kako bilo, uz tek sporadične incidente (poput prebijanja Pavla Grbovića), izborni dan je uglavnom protekao mirno. Ali, rezultati su ponovo zatekli opoziciju, iako je za njih ponajviše kriva sama.

Na predsedničkom nivou, Vučić uzima čak i više glasova nego 2017. godine, dok Ponoš stoji tek za oko procenta bolje od Jankovića pola decenije ranije.

SNS u parlamentu ostaje bez apsolutne većine posle 8 godina, ali opozicija i na tom planu podbacuje.

Beograd je na tasu, čuvenih 55:55... koji će posle „doglasavanja“ postati 56:54 za SNS i SPS.

Najkontroverzniju ulogu, kako u danima pre izbora, tako i u nedeljama posle, odigrao je ponovo Dragan Đilas. On je najpre objavio rezultate nejasno čijeg istraživanja javnog mnjenja, prema kojima je SNS ispod 40%, Vučić ispod 50%, a Ponoš na oko 28%.

Kontrolu aplikacije za izbore vršio je upravo SSP, a ona je u izbornoj noći pala.

Usledila je samtrna tišina iz nekog podruma u kome su se opozicioni lideri okupili.

Konačna kontroverza je usledila tri dana kasnije, kada je na iznenađujuće pitanje voditeljke „Nove S“ „Da li bi se sastao sa Vučićem da smiri društvene tenzije?“, Đilas nejasno odgovorio potvrdno. Nije bilo jasno otkud voditeljki ova informacija, tek, Đilas je zaista neki dan kasnije, bez podrške najvećeg dela sopstvene (tada već razbijene) koalicije zaista otišao na sastanak. Detalji dogovora su nejasni, Đilas tvrdi da mu je Vučić obećao ponavljanje beogradskih izbora.

Bilo kako bilo, situacija je sledeća: opozicija je ponovo rasturena. Od izbora su najviše profitirale desničarske stranke, čije su čak tri kolone ušle u NSRS i gradsku skupštinu. Vučić je dobio novi mandat.

SSP je u slobodnom padu.

Šta je nama činiti?

Epilog i naravoučenije

Ako nas je Vučić ičemu naučio, to je da on nikada neće povući nijedan potez koji bi njemu lično, a potom i SNS-u, mogao da naškodi. Zoran Panović je potpuno u pravu kada konstatuje kakav je njegov „društveni ugovor“: „Ja ću vladati kako ja hoću, dok me vi ne smenite, kako umete i znate“. S time, najzad, mora da se pomiri i (ono što još ima snage da se profiliše kao) opozicija.

Država, to je on. Institucije i mediji će ostati zarobljeni dokle god je njega. Ne vredi pozivati evro-zvaničnike, oni su previše zauzeti drugom vrstom problema. Niti će pomoći ako opozicija pokaže znak dobre volje prema Vučiću.

Kad se pojavi korov, treba spasavati zdravo tkivo. Iz ovog teksta, jasno je da u opoziciji ima nemalo korova. Taj korov korene vuče iz sopstvenih frustracija usled gubitka vlasti.

Kada govorimo da su nam potrebni „novi i neukaljani“, a mrzimo tu frazu, tu podrazumevamo one aktere koji nemaju tu frustraciju usled gubitka vlasti, niti su voljni da se „svete građanima“ zato što su ih svojevremeno smenili.

Opoziciji, u smislu građana i prijatelja ove zemlje koji žele da vide kako se menjaju i sistem i vlast, mora da bude jasno da je vreme za introspekciju.

Mora se dobro zamisliti šta je zdravo tkivo, tačnije, ko je zdravo tkivo.

Konačno, maksima ostaje: prvo se mora smeniti Vučić, pa tek onda razmišljati o ideologijama. Kada je okupljao Savez za Srbiju, znao je to i Dragan Đilas. Zašto je promenio mišljenje?

Opoziciona scena se za deset godina prilično transformisala. Nekada jaki DS i DSS, okosnice vlasti 2000-ih, više nisu značajni faktori, a koliko pre nekoliko dana, DSS je čak promenio ime. Najsnažnija liberalna alternativa, LDP, faktički više ne postoji. Sa scene je na sličan način nestao i SPO, najznačajnija opoziciona stranka 90-ih, koja je i 2000-ih imala izvesnu ulogu, a njegovi ostaci su se utopili u režim. Scenom je prodefilovao dvocifren broj oportunista, mnogi su se predstavljali kao mesije i nove nade. Sve ovo se, pretežno njihovom nesnalažljivošću, završavalo loše.

No, čak i sa novonastalim strankama, poput SSP-a, NS-a i drugim, ostaje stara srpska boljka: njihovi lideri ih smatraju sopstvenim vlasništvom.

Najblaže rečeno, Đilas, Jeremić, Lutovac, pa i Grbović su posle izbornog debakla morali da podnesu ostavke ili barem stave mandate na raspolaganje. Neki od njih su morali i da se povuku iz politike. SNS jeste pao ispod apsolutne većine, ali ne zaslugom opozicije, već sopstvenom krivicom. U krajnjoj liniji, čak i najsnažnija vlast u tradicionalnim "despotijama" se posle izvesnog vremena "potroši". Ali, kao što znamo, Đilas je obnovio svoj mandat u stranci, Jeremić ga posle izbora nije ni stavio na raspolaganje, a DS još nije imao izbornu skupštinu (mada će je imati, ali, teško je poverovati da će se Lutovac povući – iako on, u celoj situaciji, ni ne snosi preveliku odgovornost).

Koja su to nova imena, koja svi čekamo?

Da li je to Savo Manojlović? Zdravko Ponoš? Da li još ima šanse za Miroslava Aleksića ili Mariniku Tepić? Parafraziraću Oliveru Zekić: "Ne znam, možda".

Budućnost je u pokretu, a protesti od jesenas prikazuju da je i – Srbija. Samo joj je potrebno da najzad to i shvati.