Велтшмерцово премотавање 2021: Година поста

Прођосмо још један круг око звезде, календарски, још 365 дана је иза нас. 2021. је авансно била најављена као година поста, и то, најпре, пост-Ковид-а. Како је свет лагано почео да добија вакцину, неки аспекти живота, почели су да се враћају, чујеш нас, „Матрикс рилоудед“, после посве године за заборав 2020. А онда, брже него што смо стигли да одахнемо, схватили смо да Ковид још није прошао. Напротив, на моменте је 2021. године шибао он чак и горе него 2020. Сменило се више слова грчког алфабета, некако су нам у глави најупечатљивији остали делта и омикрон, али, коначно, чини се да је пошаст услед природних мутација најзад почела да слаби, те је објективно за очекивати да ће се пандемија, наредних месеци, постепено привести крају. Акценат је на постепено.

Уједно, ово је била и прва пост-трамповска година. Промена администрације у Вашингтону је, иако су многи потцењивали значај тога, ипак покренула својеврсни домино-ефекат против популистичко-стабилократских деспотија. 2021. смо најзад видели леђа Ангели Меркел, неформалној, мада свакако најзаслужнијој креаторки стабилократије у Европи. Фактички истог дана, њој се придружио и „мекани“ стабилократа, Себастијан Курц. Нешто пре њега, од власти се поздравио и режим у Чешкој. Остаци ДПС-овог режима у Црној Гори су постали све климавији, показало се да чак ни „стамено“ Цетиње није толико јака тврђава (начето је оним устоличењем владике Атанасија, а „докрајчено“ најгорим резултатом ДПС-а на тамошњим локалним изборима у новијој историји). Власт се клима и у Мађарској, на Косову државу (или "државу") воде снаге које нису блиске братији Вучић-Рама, чији трећи брат, Заев, иако у основи није популиста и стабилократа, ипак сноси консеквенце грешака у политици, те подноси оставку.

Кад поменусмо прву пост-трамповску годину, у смислу Америке, њу је некако обележио крај војног присуства у Авганистану, који не знамо какао другачије поштено да назовемо до војног пораза. Он геополитички свакако није мање значајан од пораза у Вијетнаму, али је, некако, протекао уз далеко мање помпе (да је Авганистан гробница империја већма и није тајна). Са једне стране, парадоксално, Талибани ће својом победом потиснути остатке канцера званог ИСИЛ. Са друге, вероватно ће већ у новембру 2022. Бајден бити политички кажњен на изборима за конгрес, и то – морамо рећи – помало неправично, јер овај фијаско је припреман барем за Трамповог вакта, а по свему судећи и за председниковања Барака Обаме. Суштински, сви ратови од Бушовог Рата против тероризма су вођени без јасне излазне стратегије, а то је дошло на наплату, и то са каматом.

Нешто ближе нама, озбиљно се затресло преко Дрине. Веле обавештени – Други босански рат никада није био ближи и извеснији, а да је тако, сведочи да је чак и инертна ЕУ, заједно са НАТО пактом припремила 6000 војника за брзе интервенције, настави ли Република Српска, чујеш нас, Миле Ронхил, дакле, међед из Лакташа са својим сецесионистичким идејама. А кажу исти ти обавештени да га је и Средњи брат (пошто је Велики брат ипак тренутно нешто замајан украјинском проблематиком, али се тиме нећемо бавити у овом тексту, а надајмо се ни икада) продао за далеко мање од 30 сребрњака, па ту ни Вулинов Српски свет није био од нарочите помоћи. Ламентује Миле немоћно ових дана како (цит.) „Америка користи корупцију као изговор да смењује неподобне владаре (!?) и назива их диктаторима“. Значи, у БиХ нема корупције, све су Амери подметнули.

А шта чека нас са ове стране Дрине?

Па, супротно овој логици, изгледа, за нама је још једна година поста, овог пута у значењу те речи на српском језику, а – строго рационално посматрано – још једна таква је и испред нас. Година поста је била и за власт, и за опозицију. С тим што је власт – власт, а опозиција – није власт, па је самим тим јасно ко је имао бољу стартну позицију. А уједно и ко ће је имати 2022.

Чини се да нам се ближи још један епилог филмова из серијала "Кум", у коме се очекује да главни јунак у претпоследњој сцени уклони све своје тренутне непријатеље. У нашем случају, то значи да се приближава још један изборни циклус, у коме ће Вучић надмоћно и без икаквог пардона почистити опозицију са терена, све који мисле опозиционо гурнути (назад) у апатију и (барем ће тако веровати) себи обезбедити још пола деценије неприкосновене власти.

Међутим, Вучић за свих ових 10 година губи нешто из вида. Он је радио на томе да себе учини несмењивим на изборима, али, познајући нашу историју, то нипошто не значи да је постао несмењив уопште. Напротив: затварајући све вентиле за могућност уставне смене власти (што је у нормалним земљама лековито и за саме режиме, јер се у опозицији ревитализују), он је потенцијално отворио друге канале који га могу угрозити, а које вероватно још није сасвим освестио.

Док је раније у редовима СНС кадрова главни манир био надменост и самоувереност, чини се да сада на ред долази цинизам, прозивке на нивоу трећеразредних клонова Пуја Шотке, као и физичка и вербална агресија. Из сваке изјаве, реплике и обраћања види се колико се више ни не труде. Председниково јавно контемплирање суицида, безобразно цинична изјава Предрага Кона како је питање јавног здравља политизовано (АЈДЕ!?), Вулиново звецкање оружјем које је тек научио да склопи, изјаве министра Бранислава Недимовића о "насилницима", надугачка пујошотканска прозивка Дарије Кисић Тепавчевић упућена Горану Марковићу, недавна вербална логореја министра Дмитровића, све су то сигнали да професионализам чак и у обраћању прелази на задње седиште, дајући места бахатости и разуларености.

А кад смо се већ дотакли виђенијих чланова десне мимсфере, ретко ко је искреног срца и без увијања подржао протесте. Већ поменути Пујо Шотка има надугачак статус о томе како најрадије не би излазио на протесте јер, јеби га (хех, „ЈБГ“), ту су ликови које константно прозива, али ето, скапирао је да је догорело до сопствене гузице па се ваља побунити. И то је, углавном, све што треба да знате о мимерима који су ћутали на протесте, али су зато сложно скочили у напад на нову Марчелову песму. Не кажемо да је по среди агенда, но нека организација мора да постоји тамо где је утицај на публику немали. А толико радити као организатор узима данак на психичко здравље (поз, Дулувра, како си?). Ипак је боље организацију било чега препустити неком ко је прорачунат и хладне главе.

С друге стране, стално слушамо неке батице и секе из *грађанске* сфере друштва, који тврде да је лицемерно борити се против Вучића на његов начин. Они као да заборављају да је то другачије, па чак и супротно, већ покушавано у сезони лова 2017/2018 под робном марком Саше Јанковића. И није резултирало.

Коју реторику разуме неко кога – не заваравајмо се – не можеш мирно да склониш са власти? Мирну реторику? Никако. Исту реторику коју он примењује? Па, ту је већ он у предности, јер, јеби га (хех, „ЈБГ“), на власти је и држи све полуге. Дакле, нажалост или не, једино трећа, насилна реторика ће завршити посао, и за то треба бити спреман.

Наравно, насилна реторика не сме бити једини фронт на ком своје шансе опозиција полаже. Што за сада ни не делује да је случај. Јер притисак овога пута делује као да долази са више страна. Пре свега мислимо на посету представника ССП-а и НС-а САД-у, али и стварање референдумске атмосфере по питању пројекта „Јадар“. Међутим, знајући праве интенције САД-а не бисмо се уздали у могућност тог фронта као одлучујућег, макар не за сада.  Што никако не сме да значи да се јаке дипломатске везе за неки будући моменат не треба градити управо у овим моментима.

Оно што треба интензивирати, а нема сумње да ће то бити случај, посебно у светлу протеста који су изненадили све, па и познаваоце прилика на активистичкој сцени, јесте то да експлоатације литијума не сме да буде. Највећим делом јер морамо нашу земљу одбранити: на њој смо вековима, а најмање још толико треба да останемо, али и због оно мало достојанства које ваљда као народ имамо. Неко је за то гинуо, а неко ко није то некоме за хоће да поклони. Кад смо поменули патриотске разлоге одбране земље и блокирања пројекта, ваљало би поменути и стриктно спољно-политичке, где никаква обећања нити молбе не треба чинити, већ једноставно спречити некога у његовим намерама. Јер некада се утакмица побеђује јаком одбраном, а не нападом (иако је напад, несумњиво, потребан и пожељан).

Неко је некоме нешто обећао. А сви знамо да се наљутимо када добијемо лажно обећање, а посебно корпорација као што је Рио Тинто која има све одлике једног квалитетног силеџије. Дакле, ваљало би их натерати да скину маску, покажу своје право лице и изгрувају извесног младог мајмуна, јер су *пукли* 200 милиона евра на истраживање, а макар исто толико на мито неким значајним људима. Шта желимо у ствари рећи: од суштинске је важности спречити пројекат „Јадар“ и притисак споља ће се многоструко повећати без превелике потребе да на њега на било који начин директно делујете. Додуше, формат тог стопирања је крајње дискутабилан и са сигурношћу га не знамо, али оно што знамо да викенд шетњица није то. Будимо паметни, упорни, а пре свега по потреби непослушни и урадимо шта је неопходно, а не шта желимо.

Са овим реченим уђимо у Нову годину и направимо неком (кхм кхм) пакао од живота. Јер док једном не смркне, другом не сване!