2000. vs. 2022. (2. deo)

Stav „Veltšmerca“ je bio, ostao i ostaće da ne vredi lamentovati i prepuštati se sudbini. Uzmimo, braćo i sestre, drugovi i drugarice, dame i gospodo, sudbinu u sopstvene ruke. Izučimo šta su naši prethodnici pre dve decenije ispravno uradili, prilagodimo to trećoj deceniji XXI veka, proučimo i naše i protivnikove snage i slabosti i krenimo da ga efektivno rušimo! Dužan sam da vas upozorim: Prvi deo ovog teksta neće delovati optimistično. No, budite strpljivi, biće ponuđenih rešenja.

1. Vučić još nije gotov

Ovde se direktno nadovezujem na poslednje poglavlje iz prošlog teksta. Podsetiću na nedavne rezultate predsedničkih izbora kao jasan dokaz da početak treće decenije XXI veka i kraj poslednje decenije XX ne mogu nikako porediti u političkom smislu. Žao mi je ljudi, ali Vučić je još uvek većinski izbor ovog naroda. Ko nije podržao njegovu smenu na izborima (i nije izašao da se buni protiv njega), po svim zakonitostima se saglasio sa stavom izborne većine, a prinudio je i nas ostale da implicitno prihvatimo stanje stvari.

No, činjenica da Vučić na političkoj sceni još ima štošta da kaže, ne znači da se treba umrtviti i ne raditi na njegovom svrgavanju.

2. Finansijska sredstva

Svrgavanje autoritarnih režima je skupa rabota. Prema rečima Vilijama Montgomerija, koji je ispred Stejt Departmenta koordinisao svrgavanje Miloševića (a kasnije je bio ambasador SAD-a u SRJ). Samo u rad DOS-a i „Otpora“, SAD su 1999. i 2000. godine uložile stotine miliona dolara. Uključimo inflaciju, danas bi ta cifra gotovo sigurno prešla milijardu.

No, to ne znači da se inteligentnim pristupom ne može voditi drugačija kampanja. U krajnjoj liniji, nova sredstva nam i pružaju takve mogućnosti, a o tome će više reči biti nešto kasnije.

3. Strana potpora

U situaciji kada SAD jedva odvaja od usta novac za naoružavanje Ukrajine, koja je u geopolitičkom fokusu, da li vam deluje realno da bi bilo ko dao novac za smenjivanje Vučića, koga još uvek percipiraju kao saveznika – možda malo „nevaljalog“, ali saveznika?

U krajnjoj liniji, geopolitička situacija ni izbliza nije ista. 2000. godine. Tada je Zapad bio neprikosnoven, a SRJ velika rupa na (jugo)istočnevropskom tepihu, koju je valjalo zakrpiti, kako bi dospela u zapadnu sferu uticaja. Pored Srbije, a sa izuzetkom Belorusije i Ukrajine, ceo bivši SSSR je bio voljan da se integriše u EU i NATO. Da, čak i Rusija.

Situacija je sada drugačija. Rusija je, na ovaj ili onaj način, ponovo stvorila neku vrstu kontrabloka (iako je još uvek reč o asimetričnom bloku), pa je front prema njoj ključan (tome i Ukrajina).
Srbija (još uvek) nije naročito neuralgična, jer ako se izuzmu objektivno nebitni ekscesi Aleksandra Vulina i njemu sličnih, ipak je deo zapadne sfere uticaja – ekonomski i po načinu života, u krajnjem. A kako Vučić svojim populizmom garantuje neku vrstu stabilnosti, Zapadu je to zadovoljavajuć činilac i neće ga dirati.

Za sada…

No, ukoliko se pojavi dovoljno jaka alternativa sa jačim proevropskim stavom, ili alternativa koja je jača od SNS-a, sa barem dovoljnim nivoom zapadnjaštva, verovatno će takvi zavredeti njihovu pomoć. Uostalom, isto će se dogoditi i ukoliko SNS izgubi realnu podršku, a neko drugi im se približi po popularnosti, što, za sada, nije u perspektivi


4. Kadar

Budimo neprijatno objektivni u pogledu vodećih kadrova aktuelne opozicije: Ne postoje apsolutno nikakve garancije da bi se Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boris Tadić, Dušаn Nikezić, Borko Stefanović i drugi pripadnici režima koji je prethodio SNS-ovom, vladali na drugačiji način u odnosu na period pre 2012. godine. Preciznije, nedavni Đilasov sastanak sa Vučićem (koji je, kad smo kod toga, „Veltšmerc“ udaljio od ovih političkih opcija), suštinski je samo potcrtao te sumnje. Puna nam je glava permanentnih društveno-medijskih i novinskih prepucavanja pripadnika bivšeg i sadašnjeg režima oko toga šta je ko radio gore.

Ostavimo po strani ta opšta mesta.

Aktuelni kadar je pokazao zavidnu dozu nekompetentnosti u opozicionom radu. Ako bi se ta nekompetentnost dala opisati jednim epitetom, to bi bila besciljnost. Oprostite što ću napamet citirati nepoznatog autora, ali on je odlično opisao da aktuelnoj garnituri protivnika režima nedostaje čak i onaj osnovni algoritam delanja: „Ako vlast ovo – mi ono“. Već da ne pominjemo da bi se najzad morao naći neko ko će u odnosu na Vučića i SNS razmišljati barem 2–3 koraka unapred. Setimo se samo silnih performansa koji su trošili energiju građana, promašenih ideja (miting 13. aprila 2019. godine), patetičnih i deplasiranih ideja iz 90-ih („Zvižduk u pola 8“), a međusobne svađe i sujete već da ni ne potežemo.

Da, kao što je rečeno, i opozicija 90-ih je imala slične manjkavosti, ali isto tako su je činili znatno prosvećeniji ljudi – kojima je bilo jasno da to jednom mora prestati. Nisam siguran da je između, recimo, Vojislava Koštunice i Nebojše Čovića ili Dušana Mihajlovića i Čedomira Jovanovića postojala naročita ljubav, ali su oni opet bili deo istog tima, koji je bio dobro koordinisan.

E, sad, dolazimo do jednog – oprostite i na izrazu i na anglicizmu – „mind fuck“-a, a ujedno opozicione „Kvake 22“. Naime, ako nam je zaista potrebno neko novo lice, koje će pokazati veću dozu razboritosti, gde je ta osoba čitavu deceniju? Sedela u nekoj pećini i čekala svoju priliku? Mogući odgovor na ovo pitanje ću dati u zaključnom poglavlju.

      5. Batalimo ideologiju

U redu, sada kada smo konstatovali šta ne može da se uradi, red je da konstatujemo od čega treba krenuti.

Prva stavka: Borba za smenu ovog režima podrazumeva žrtvu. Upamtite ovu rečenicu.

Druga stavka: batalimo ideologiju. Da, imali smo pitanja ideologije i 90-ih godina. Međutim, za razliku od sadašnjeg vremena, kada je ono podignutu na pijedestal po značaju političkog delanja, ideologija nije imala presudnu ulogu u stvaranju antimiloševićevske koalicije. Naročito se to može reći u slučaju DOS-a, ali važi i, primera radi, za koaliciju „Zajedno“, u kojoj su se obreli liberalno-građanski GSS i nacionalistički SPO.

Savez za Srbiju je bio na dobrom tragu toga šta treba uraditi, naročito u poslednja dva meseca 2018. godine, međutim opet je skandalozno lošu ulogu odigrala nekompetentnost njegovih članica.

Setite se: Niti je Vučić nacionalista (kako ga percipiraju levičari i liberali), niti je proevropski izdajnik (kako ga percipiraju desničari). On je klasična populistička bitanga. Deset godina slušamo od pojedinih usitnjenih opozicionih aktera kako im je neprihvatljiv ovaj ili onaj, te da sa njime ne mogu da smenjuju Vučića. Prijatelji, kad zaista dogori do nokata, smenjivaćete ga vi i sa crnim đavolom.

      6. Medijski i marketinški pristup

Koliko puta do sada ste stekli utisak da opozicija svoju strategiju i taktiku bazira na onome šta „Twitter“ kaže? Ja, u prethodnih nekoliko godina, uvek. U redu, „Twitter“ je imao i pozitivne momente – recimo, kod „pumpanja“ protesta „1 od 5 miliona“ u početnoj fazi (apsolutno je bez ove mreže bilo nezamislivo da se oni razviju); ili kod stvaranja „Dosta je bilo“… ok, zaboravite ovo poslednje.
Pak, čuvenu „lajnu“ treba posmatrati kao svet u iskrivljenom ogledalu. Svi elementi su tu, ali, nekako… nisu na pravom mestu.

Uzmimo, recimo, kritički vrlo neispitanu ideju iz 2016. godine da bi Saša Janković bio idealni zajednički kandidat opozicije. Mada je inicijalno dočekana sa simpatijama, bilo je određenih saveta da bi o toj ideji ipak trebalo malo… razmisliti, što je i sam Janković govorio u tom momentu. Pak, „Twitter“ vedete, poput Biljane Lukić, Dušana Teodorovića, Kristine Kovač i sličnih su krenule da vrše svojevrsni pritisak, što je rezultiralo i „Apelom 100“.

Kako se to završilo, vidimo i sami (iako to nimalo ne pravda činjenicu da je sa kandidaturom uleteo i Vuk Jeremić taktikom slona u staklarskoj radnji).

Kad kažemo da je „Twitter“ svet u iskrivljenom ogledalu, tu mislimo i na činjenicu da su određene ekstremne ideologije – koje u samom društvu ne igraju naročitu ulogu – na lajni donekle pojačane. Kad vidim ekstremni liberalizam (Dušan Teodorović), ekstremni nacionalizam (Nestor, Sikirče, te razni popovi), zaista, i ja bih pomislio da smo na ivici građanskog rata da verujem samo društvenim mrežama.

Stoga, šta treba opoziciji? Odgovor: dobra marketinška agencija.

Nekoliko agencija je radilo svaku kampanju 90-ih godina. „Beograd je svet“ i „Gotov je“, uz sve ideje i koreografiju nisu iznikli sami od sebe, uz sav prateći materijal – nezavisno od toga ko ih je finansirao. „Jedan od pet miliona“ je verovatno brzinski osmislila neka agencija, mada ne namenski, prosto se do slogana došlo spontano.
Opozicija, takođe, mora da istražuje javno mnjenje malo i po dubini – nešto što uporno odbija da čini. Fokus grupe, koje već koriste, nikako nisu dovoljna metoda. Idealno, u nekom momentu, mora da primeni i najsavremenije tehnike, poput analize velikih podataka. Upućeni vele da Vučić to radi već skoro 10 godina…

Konačno, veoma je bitno da ti stručnjaci budu danas i ovde. Velika čast pojedincima koji su u prethodnoj kampanji pristali da rade čak i pro bono, samo zato što nisu mogli da smisle ovaj režim, ali njihovi zahvati su često izgledali kao neumesno ušminkane kampanje iz 90-ih. Ljudi, 1990-e godine, na koje tako često referišemo su bile pre gotovo 30 godina. Mnogo toga se promenilo.

      7. Terenski rad i lokalizacija kampanje

Evo nas i kod, po meni, najveće boljke opozicije. Terenskog rada. Do 2020. godine, velika većina kampanja je bila fokusirana na velike i, uslovno rečeno, prijateljske gradove: Beograd, Novi Sad, Suboticu, Šabac, Kragujevac, Niš,… Lokalni odbori stranaka (tj, ono što je preteklo od njih) nisu ni zalazili u pripadajuća sela, a čelnici organizacija nisu odlazili čak ni u manje gradove. Tj, da ogolimo stvar, najveći deo kampanje je sprovođen po centrima tri velika grada: Beograda, Novog Sada i Niša.

Posle pritiska javnosti da se nešto promeni, moram biti iskren, situacija se jeste donekle poboljšala. Opozicione stranke sada uglavnom imaju odbore ili makar povereništva po svim gradovima i opštinskim mestima, ako ne sve, onda kroz koalicije (još jedan argument u prilog ideji da se mora nastupati u šator-blokovima je i ovaj obuhvat).  Sve češće čujemo da su i van kampanje, operativci i aktivisti na terenu po najrazličitijim delovima zemlje, što je pohvalno.

Ali!

Svakako će podaci o popisu stanovništva, koji je u toku, biti neophodni da se formuliše dalja strategija. Pak, opozicija ne postupa ni po dosadašnjim statističkim podacima. 2011. godine, 40% stanovništva Srbije je živelo na selu. Uzmimo da je do danas taj broj pao i na 30-35%, to još uvek predstavlja značajnu cifru. Upravo je to ono stanovništvo kome se Vučić obraća najneprijatnijim oružjem: ucenama, fizičkim pritiscima i jeftinim podmićivanjem. I upravo među ruralnim stanovništvom osvaja one procente koje počinju sedmicom ili osmicom.

Budimo iskreni: Izuzev kada ide kod retkih preostalih „prijateljskih“ domaćina, opozicija se seoskom stanovništvu nije obratila, previše se uzda u urbani sloj. Upravo će se tu voditi presudna borba za glasove i – generalno – ljude spremne da smene režim. Opozicija do ovog stanovništva, koje ne gleda „N1“ i „Novu S“ (iako, možda, donekle može, setite se da je „Total TV“ „SBB“-ova platforma, a ima ga uveliko i po selima) i ne čita „Danas“ ili „Vreme“, mora dopreti direktnim kontaktom. Da, ma koliko to bilo „gadno i fuj“, mora se imati operativni kadar i za slave, i za seoske vašare i za razna druga posela. DOS je zahvaljujući svom desnom krilu (DSS i Nova Srbija) to imao 2000. godine.
Makar sve počelo uz dvoje hrabrih aktivista, drvenu kutiju i megafon (setite se rečenice koju sam rekao da morate da upamtite)…

Kuriozitet: posle velikog opozicionog mitinga u Čačku, julski protesti 1999. godine su otpočeli tako što su govornike jajima gađali aktivisti SPS-a i JUL-a na skupu u Inđiji.

Konačno: Kampanja se vodi i mimo kampanje.

P.S: Kad smo kod uštede, savremenih sredstava i lokalizacije kampanje: Šta sprečava opoziciju da za neveliki novac napravi FB strane za svaku opštinu ili okrug u Srbiji i sponzoriše objave (za oko 1000 dinara!?). Dodatno, uz samo malo više para – koje, nadam se, najzad stižu i iz budžeta zbog parlamentarnog statusa – mogu se napraviti manji info-portali za svaki region. Nemaju svi „Twitter“, slažem se, ali skoro svi imaju „Fejs“ i „Viber“ – e-mail, koji uspešno koristi Savo Manojlović već i da ne ponovimo. Dosta mladih ima i „TikTok“, tako da ne bi bilo loše, honorarno, angažovati i neke „influensere“, a da nisu „krindž“ nivoa Vesića.                                                                                           

8. Retorika

„Danas sam sreo komšinicu na pijaci, koja je rekla da će na sledećim izborima ona i njena porodica sigurno glasati za opoziciju. Ima nade!“ Zvuči krindž? E, pa, otprilike značajan deo opozicionih političara i aktivista sa ovakvim lagarijama nastupa na društvenim mrežama (ne smem ni da zamišljam šta rade uživo).

Ispričaću jednu anegdotu – morate mi verovati na reč, jer ću sačuvati identitete aktera.

Kada se zimus ušlo u izbornu kampanju, mnogi simpatizeri opozicije su se ponudili da pomognu „zajedničku stvar“. Najveći broj se javio u izborne štabove kako bi bili kontrolori, ali su drugi ponudili i dodatne usluge, shodno mogućnostima. Moj prijatelj, profesionalni pijanista, otišao je direktno u štab jedne opozicione stranke i pitao šta on može da učini. Osoba na čelu odbora za kulturu je duboko udahnula, pogledala plafon, osmehnula se i rekla da ima ideju: Odveli bi ga u hol tržnog centra „Galerija“ u „Beogradu na vodi“ (gde se u to vreme nalazio koncertni klavir), on bi svirao nešto svoje, a oko njega bi aktivisti ove stranke kružili sa parolama „Kultura, ne rijaliti!“. To bi, naravno, bilo okačeno na društvene mreže. Ne bi bilo pristojno da kažem isto što je on toj osobi rekao prilikom ne mnogo uljudnog rastanka, tek ovo nam otkriva jednu gorku činjenicu: operativce i rukovodioce kampanje opozicije čine do zla boga nekreativni ljudi, čije ideje neretko ne dobace ni do „bumerskog“ humora.

Ili uzmimo nedavni nastup Radomira Lazovića u Skupštini, uz „genijalni“ citat: „Ti lutaš, bebo!“. Zaista, da li je iko makar bacio oko na taj njegov govor pre nego što je bio pročitan?

Dakle, opozicija u celosti mora dobro da turpija i šmirgla svoj nastup. Da ne kažemo da su tu prethodno potrebni i veći zahvati. Još jedan razlog da za te potrebe angažuju profesionalce iz sfere marketinga. 

9.    Zaključak

Često se postavlja pitanje: izbori, revolucija ili nešto treće kao sredstvo smene režima?
Odgovoriću kontrapitanjem: Zar je bitno? To što smo nekakvim fluidnim društvenim dogovorom prihvatili donekle globalni standard da vlast treba birati i smenjivati na izborima, ne znači da je to u kamenu zapisano pravilo. Srbija je prve izbore održala sredinom XIX veka. Od tada su se nebrojeno puta događali atentati, državni udari, ratovi, promene uređenja, promene granica i slično. Milošević je izgubio sve izbore 24. septembra, ali su barem predsednički bili 4. oktobra uveče poništeni (fan fekt koji su mnogi zaboravili). 5. oktobra je rezultat tih izbora bio odbranjen – a isti Savezni ustavni sud koji ih je poništio je potom proglasio konačne rezultate. Ukratko, Vučić će biti poražen na način koji društvene okolnosti nametnu u tom momentu.

Kao i na kraju prvog dela, vratio bih se na temu generacijskih kohorti.

2012. je godina. Najmlađi glasači su rođeni u proleće 1994.
Petog oktobra se eventualno sećaju kroz neku maglu – dakle, Miloševićev režim i mogućnost da se neki njegovi elementi povampire ih ne tangiraju previše. Još uvek nije urađena dovoljno precizna analiza u vezi sa ljudima koji su tada presudno podržali Tomislava Nikolića i SNS. Moja paušalna pretpostavka bi glasila da je uglavnom reč o srednjoj generaciji ljudi (rođenih 1950-ih, 1960-ih i, ređe, 1970-ih), koji su bili primarni tranzicioni gubitnici. Pak, vremenom je Vučić stekao podršku po svim slojevima društva, a način na koji je to učinio je diverzifikovan i vrlo precizno proučen s njegove strane: Neke glasače je ubedio, a neke je ucenio, pre svega poslom, i to zbog činjenice da su kao tranzicioni gubitnici bili u nepovoljnom položaju, a on im je sada obezbedio radno mesto u javnom sektoru – ili čak u privatnom, zahvaljujući njegovim prijateljima investitorima.

Sada bih mogao da se vratim na „Kvaku 22“, pomenutu nekoliko poglavlja unazad.

Nemam dobar odgovor na pitanje zašto opozicija za 10 godina nije proizvela dobrog kandidata – priznajem – ali imam mogući razlog – opozicija nije sistemski radila na njegovoj proizvodnji.

Imidž pobednika se gradi godinama. Za ovih desetak godina smo imali nekolicinu lažnih mesija, koji su se nadali da na blic mogu uraditi nešto – Saša Janković, Beli Preletačević, Saša Radulović, Marinika Tepić,… Mnogima od njih smo čak i mi („Veltšmerc“) dali naše poverenje.

Ne postoje mesije. Pobednik nad Miloševićem, Vojislav Koštunica, čitave je poslednje decenije XX veka bio u politici. I nije bio naročito primećen. Njegov imidž neukaljanog i poštenog čoveka, koji odgovara profilu pobednika nad Miloševićem, građen je barem nekoliko godina i on je bio pažljivo selektiran za tu ulogu. Kada je Koštunica pobedio, krajem 2000. godine je obavljeno istraživanje javnog mnjenja, spram koga je preko 80% ispitanika reklo da o njemu ima pozitivno mišljenje! S obzirom na to da je Milošević na izborima u septembru osvojio oko 37%, to samo govori da je Koštunica uspeo da zađe i u njegovo biračko telo.

 Najzad, evo odgovora i na pitanje šta će u društvu morati da se promeni kako bi došlo do odlaska vlasti i – nadajmo se – više nego potrebne popravke sistema. Ukratko, nužno je da dođe do još jedne generacijske smene, a kohorta rođenih 2000-ih godina će morati u tome da odigra presudnu ulogu. Reč je o ljudima koji su počeli da ulaze u punoletstvo 2018. godine. Naime, baš kao što se osoba rođena 1982. godine nije sećala konteksta Miloševićevog dolaska na vlast – niti je bila opterećena pitanjima iz vremena zenita SKJ – tako ni „klinci“ rođeni u prvoj deceniji posle 2000. godine neće biti opterećeni ni Petim oktobrom, a ni SNS-ovim dolaskom na vlast. Ukratko, kontekst sukoba stalno nekog bivšeg i stalno nekog sadašnjeg režima, njih neće preterano zanimati. Moja vrlo slobodna pretpostavka je, nažalost, da osim ukoliko ne dođe do teških društveno-političkih turbulencija, ova smena neće biti moguća pre 2027. godine, kada na red dolaze naredni predsednički izbori. Naime, baš te godine, pravo glasa stiču osobe rođene 2009. godine (dakle, poslednje godine u deceniji 2000-ih), koje se ujedno apsolutno neće sećati perioda pre SNS-ove vlasti. No, postoji još jedna ključna karakteristika te generacije: Za razliku od onih ljudi, rođenih zaključno ranih 1990-ih (generacija Y), generacija Z i nulta generacija pretežno ne traže posao u javnom i u državnom, već naprotiv, u privatnom sektoru. Među njima ima i nemalo frilensera, pokretača sopstvenih malih poslova, te nadasve, na različitim nivoima, zaposlenih u IT sferi. Ukratko – Vučić nema mnogo načina da ih uceni, kao što je to mogao da čini sa kohortom tranzicionih gubitnika.

Generacija rođena pre 1982. godine iskazivala je, dakle, 2000. godine nezadovoljstvo manjkom zapadnog načina života. Zahvaljujući društvenim mrežama, većina mladih rođenih 2000-ih već na neki način konzumira zapadni način života – ali na znatno ekonomičnijem nivou. Kada shvate da iz političkih razloga ne mogu do kraja usvojiti taj kulturno-konzumeristički obrazac, Vučić (ma koliki populista bio) će im postati dosadni matorac, a ujedno i smetnja. I tada će ga, na ovaj ili na onaj način, smeniti, a dovešće onu političku opciju, koja najbolje bude umela da odgovori njihovim prohtevima.

Za sada se takva opcija još nije iskristalisala, ali ne znači da neće.

Ukratko, odgovor na pitanje „gde su ti novi ljudi?“ glasi da osoba, koja bi predvodila promene, do sada, još uvek nije sazrela ni životno ni politički. Baš kao ni kohorta koja bi tu političku opciju dovela na vlast.