2000. vs. 2022. (1. deo)

 Lični osvrt Admina 1

22 godine kasnije, ja u skoro pa srednjim tridesetim još uvek konzumiram anglo-američku „milenijumsku“ pop-kulturu, sa nostalgijom se prisećam filmova, serija, muzike i kompjuterskih igara iz tog vremena. Ali, nostalgija za nostalgiju, politički kontekst ni izbliza nije isti…

Hajde jedno pitanje, kao da je postavljeno u „Peščaniku“: Šta je za vas 5. oktobar? Istorijska i retka pobeda demokratije u Srbiji? Čin vrhunske izdaje? „Narandžasta revolucija“ – državni udar organizovan spolja?

Bilo kako bilo, mnogi bi voleli da vide kako Vučić i SNS odlaze sa vlasti uz neku analognu eksploziju.
U krajnjoj liniji, SNS i značajan deo aktuelne vladajuće garniture jesu bili deo Miloševićevog zločinačkog režima, pa bi jedna repriza tako nečega bila poštena, zar ne? Pak, šanse za jednu takvu reprizu, na žalost svih nas, nisu naročito verovatne.

Govoriti o 5. oktobru 2000. ne znači govoriti o jednom danu, kada je nekakva kvantna fluktuacija omogućila da Srbi izađu iz svog standardnog stanja, te da na odlučan način zbace jednog diktatora i uspostave, kakav-takav, demokratski režim. 5. oktobar je plod tri i po godine logističkih priprema i 15 meseci direktnog političkog pritiska – iznutra i spolja.

Umesto da nadugo i naširoko pišem zašto je to tako, ovde ću objasniti koje su to okolnosti vladale pre 5. oktobra, a koje su i 24. septembar i 5. oktobar učinile mogućim – da stariji malo osveže pamćenje, a mlađi da nauče. Verujte, za svojih 12 godina u opoziciji, Vučić je izučio to isto.

1.     SPS je nastavljač SKJ

Značajan deo javnosti nije Miloševićev režim percipirao kao nešto novo u odnosu na SKJ, već kao  njegov izvitopereni kontinuitet. Ovo je imalo psihološkog značaja, zato što su ljudi želeli da se sa 10 godina zakašnjenja i u Srbiji dogode promene koje su potresle ostatak Istočne Evrope. Upravo zato su čak i one opcije, koje bismo danas percipirali kao liberalno-građanske ili socijaldemokratske, nastupale sa antikomunističkom retorikom (na mitinzima je često moglo da se čuje „svuda se vlast promenila osim u Srbiji, ovde je još uvek na vlasti banda crvena!“). Čak i ako malo pročeprkate arhivu Đinđićevih izjava, naletećete na tako nešto. Štaviše, ako se izuzme GSS, u retorici svih opozicionih stranaka se makar mogu nazreti tragovi nacionalističke retorike.

2.     Životni standard

Da, Srbija je i danas pri dnu lestvice što se tiče životnog standarda u Evropi, ali je cele poslednje decenije XX veka život bio vanredno loš. Od 1992. do 1995, zemlja je bila pod totalnim embargom celog sveta. Potom, posle kraće pauze, od 1998. do 2000. godine je bila pod sankcijama svih zapadnih zemalja. Prosečna plata je bila izražena dvocifrenim brojem nemačkih maraka – i to u najboljim trenucima. Navešćemo i nestašice svega i svačega, crnu ekonomiju, sivu ekonomiju, ekstremni kriminal i nasilje,… Pak, zaustaviću se ovde, jer ne želim da zađem u domen patetike nabrajajući sve ovo. Ipak je ovo „Veltšmerc“. 

3.   Lokalna vlast i lokalni mediji

Posle istorijskih izbora i demonstracija, 1997. godine, opozicija je preuzela značajan deo lokalnih samouprava u Srbiji. Iako se famozna koalicija „Zajedno“ nedugo potom raspala, ovo je bio značajan kapital za njene delove, zato što je u to vreme svako opštinsko mesto imalo barem jednu radio-stanicu, a svako gradsko barem jedan televizijski program, za koje nisu postojali naročiti tehnički preduslovi – okreneš antenu prema pravom predajniku i imaš signal. U periodu kada je veoma mali broj građana Srbije imao bilo kakav pristup internetu, ovo je igralo ekstremno značajnu ulogu. Dodatno, svako gradsko mesto je imalo i poneke novine. Kada je opozicija preuzela kontrolu nad ovim medijima, to je u velikoj meri uticalo na višegodišnju pripremu javnog mnjenja za političke promene. Milošević nije toliko pridavao značaj kontroli svih medija – SPS je imao ideju da se „drže“ RTS,  „Politika“ i nekolicina jakih privatnih TV i radio kuća, dok je lokalnu vlast i lokalne bio više nego voljan da prepusti protivniku (čak bi se moglo reći da je to, iz današnje vizure, bilo donekle viteški). Pak, kada su 1998. Radikali ušli u republičku vlast, pokušali su zloglasnim Zakonom o javnom informisanju ovo da ograniče, što je, zapravo, dovelo do kontra-efekta.

P.S: Seća li se neko nesrećnih ometača?

4.   Bombardovanje

Mada je – pored svake druge štete – trajno nanelo i štetu odnosima Zapada i Srbije, može se reći da je NATO indirektno pomogao „opozicionu stvar“, ako ništa, time što su građani uže Srbije i Vojvodine prvi put posle 54 godine osetili rat na sopstvenoj koži. Iako je NATO i bio i ostao, a i biće i ostaće jedini krivac za bombardovanje i sve patnje koje je ono donelo, u kombinaciji sa svime što su građani Srbije proživeli za 10 godina, postavilo se pitanje odgovornosti režima za celokupno stanje u zemlji. Mi koji se sećamo 1999. godine, mesece posle rata pamtimo po jednoj od najtežih ekonomskih i uopšte egzistencijalnih kriza, a zna se u koga se netremice gledalo kako će da je reši. 

A rešio je – nije.

5.  Opozicija je bila kompetentn(ij)a

 Da, i tada je bila poslovično posvađana i podeljena po ideološkim i svim drugim linijama. No, opoziciju je vodio prosvećeniji kadar. Ne samo formalno obrazovan, već i objektivno prosvećen. Ima nemalo razloga da se sa njima ne slažemo iz drugih razloga, ali imena poput Dragoljuba Mićunovića, Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Vladana Batića, Milana St. Protića, Vladete Jankovića ili čak – što ne reći – Vuka Draškovića, mnogo duže će odzvanjati uzanim i memljivim hodnicima ove naše male istorije od imena Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Pavla Grbovića i drugih. Dobro, svesno ćemo ostaviti po strani neke (preletačke) sramote poput Nebojše Čovića, Gorana Vesića i sličnih. Ta opozicija je bila svesn(ij)a svoje istorijske uloge, koju je u odgovarajućem momentu preuzela na sebe.

6.   Protesti su bili inteligentnije vođeni

 I masovniji. I mnogo više su nervirali režim. Čuvena „Miloševićeva milicija“ je bila daleko manje „suptilna“ nego ona koju šalju Vučić, Vulin ili Stefanović. Kordoni, pendreci, suzavac i vodeni topovi su u večerima protesta „prštali“ gotovo permanentno. Sve ovo je samo dodatno motivisalo ljude da se bune, a međunarodnu zajednicu da pooštrava mere protiv režima. U smislu vođenja, opozicija je angažovala ozbiljne marketinške i PR agencije, pozitivna stvar nedostatka interneta je bila činjenica da nisu pitali razne „Twitter“-e za savet.

7.  Strana potpora

U jednom momentu posle bombardovanja, Zapad je rešio da Miloševiću vidi leđa. Svakako ne iz ljubavi prema Srbima (hahaha!), koliko iz sopstvenih geopolitičkih interesa. Američka i EU administracija su pružile logističku i finansijsku pomoć i opoziciji i njenoj udarnoj grupi – pokretu „Otpor“. Već u leto 1999. je otpočeo novi, daleko ubojitiji model protesta. Dodatno, Zapad je organizovao i nešto što se zvalo „Medijski prsten oko Srbije“. Sa svih predajnika u susedstvu, kao i sa satelita, na srednjim talasima su emitovane radijske emisije „Glasa Amerike“, „Slobodne Evrope“, „Dojče Velea“, a televizijske emisije su „puštane“ sa satelita otvorenim signalom na najpopularnijim transponderima (satelitskim predajnicima). U jednom momentu su svi slušali ove emisije, čak i  dotadašnje pristalice SPS-a. Zapad je stvorio DOS i ubedio ga da izađe na izbore 2000. i obećao im  je da će stati iza njih. Što je i učinio.

8.   Poznate ličnosti

Cele poslednje decenije 90-ih, poznate ličnosti su se otvoreno borile protiv Miloševića. Znatno više nego što to čine danas. To je postalo naročito izraženo u tih poslednjih godinu dana režima, kada su izuzev retkih imena, poput Bate Živojinovića, Mande ili Aleksandra Berčeka, svi stali u redove opozicije.

I poslednje, mada ne i najmanje značajno…

9. Milošević je objektivno bio gotov – zbog smene generacija

Izgubio je podršku naroda – ne samo zbog svih navedenih elemenata, već u velikoj meri i zato što se za zvanično 10, a nezvanično 13 godina vladavine potrošio kao političar.

Ne znam koliko često imate u vidu jedan srpski paradoks u vezi sa smenama režima. Naime, od uspostavljanja republike 1945. godine, Srbi su tri autokratska režima izabrali demokratskim putem, a za jedan jedini koji je (istorijski – nakratko) imao demokratske crte, morali su da se bore na ulici.

„Da“, reći će neki, „ali svi znamo za ćorave kutije iz 1945. godine“. To jeste tačno, ali je većina građana narednih decenija davala društvenu saglasnost Titovom i režimu SKJ.

Iako sam protiv površnih tumačenja, iskoristiću priliku da ipak dam neki subjektivni uvid u istorijsko stanje stvari.

Verovatno je nužno pogledati odnos generacijskih kohorti koje su birale različite vlasti u Srbiji.

Za komunistički režim, proistekao iz rata, uglavnom su bili mlađi ljudi, pretežno rođeni u drugoj i trećoj deceniji XX veka. Oni su hteli da se bore protiv društvenih nejednakosti i klasnih razlika iz prve polovine veka (i ranije), te su komunizam videli kao spas od toga.

Slobodan Milošević je krajem 1980-ih godina došao na talasu srpskog nezadovoljstva jugoslovenskim ustrojstvom, a takođe je bivao viđen i kao nosilac kontinuiteta SKJ. On je, time, uspeo da pogodi srž onoga što je u tadašnjoj Srbiji bila bolna tačka. Naime, Srbi su smatrali da im je preterano gušenje nacionalnih sloboda uništilo nacionalni duh. Bili su ponosni na Kosovsku bitku, srpske ustanke, Balkanske i Prvi svetski rat, ali ujedno, i na svoju partizansku narodnooslobodilačku prošlost (izuzev retkih, poput Šešelja i Draškovića, malo ko se u to vreme dičio četništvom). Dok je u vreme „Hrvatskog proljeća“ bilo normalno da puna dvorana „Vatroslav Lisinski“ u Zagrebu peva „Lijepa naša“, svaki pokušaj intoniranja bilo koje srpske nacionalne pesme u iole većoj sredini, rezultirao bi zatvorom zbog kontrarevolucionarnih aktivnosti. Miloševićevi glasači su uglavnom bili ljudi rođeni u vreme Kraljevine Jugoslavije i u godinama oko Drugog svetskog rata – dakle, srednja i starija generacija. Upravo ona „jugobumerska“ kohorta, kojoj je ta vrsta ideoloških bukagija najviše smetala.

Strogo teorijski, osoba koja je 24. septembra 2000. godine najmlađa imala pravo glasa, rođena je 24. septembra 1982. godine. U školu je pošla u petak 1. septembra 1989. godine – oko tri godine posle legendarnog „Niko ne sme da vas bije“, nepune dve godine posle Osme sednice, nepunih godinu dana posle Mitinga za očuvanje Jugoslavije, dva meseca i dva dana posle proslave šest vekova Kosovske bitke. Ukratko, takva osoba svih tih događaja uglavnom nije mogla da se seća, izuzev kroz maglu iz detinjstva. Oni je nikada nisu preterano tangirali. Ta osoba je odrastala 90-ih godina. Bila je pogođena sankcijama, a zahvaljujući masovnim medijima i zapadnoj pop-kulturi koja je – uprkos svemu – pre ili kasnije dospela do nje, osvestila je da njeni vršnjaci na Zapadu uživaju u brojnim blagodetima, koji njoj nisu dostupni. Kako sazreva, sve više počinje da postavlja pitanje – ko je za to odgovoran. Ako već to nije bio i prvi odgovor, ubrzo je nabasala i na njega – aktuelni režim.

Naravno, ovo je bio ekstreman primer, ali činjenica je da su se glasačke kohorte postepeno menjale. Do 2000. godine, glavnina Miloševićevih udarnih simpatizera (ljudi rođeni 1920-ih i ranih 30-ih) polako je počela da ustupa mesto mlađim generacijama, koje su bile duboko nezadovoljne njegovom vlašću. Smena je bila samo pitanje vremena.

NASTAVAK 5. OKTOBRA